Богојављење, освећена вода и духовни смисао пливања за Крст
Богојављење је једно с Крстовданом и Јовањданом и открива тајну Христовог Крштења и освећења воде. Пливања за Часни крст има смисао тек у светлу богословских тумачења.
Празник Богојављења, 19. јануар, заузима посебно место у животу Цркве, јер се на њега открива тајна Свете Тројице и смисао човековог обновљења у Богу. Једно с Крстовданом, 18. јануаром и Јовањданом који следи за Богојављењем, то је празник посебне радости. Тада се широм подручја где наш народ живи, осим традиционалног благосиљања и освештавања воде – организује и традиционално пливање за Часни крст.
Могло би се рећи да непуних 30 година, колико има од обнављања овог древног обичаја, тешко могу да се назову баш „традицијом“. Међутим, ради се о обичају који потиче још из првих векова хришћанства, и који својом суштином символички представља подражавање Крштења Христовог. Такав обичај постоји код многих хришћанских народа у различитим облицима, али символика је једна.
Обичај пливања за крст исто тако веома је стар и представља символички израз да током живота носи свој крст, баш како га је и наш Господ и Спас Исус Христос носио.
Међутим, битно је истаћи да у прошлим вековима у пливању за Часни крст није било такмичарских елемената, што се у неким случајевима данас појављује, а што није у складу с духом празника и симболиком самог обичаја.
Његова суштина је у саборности, у учешћу свих који су присутни у празничној радости и преображају природе, споља и изнутра. Од пливача, преко свештенства, верника који посматрају пливање и слично.
Богословске дубине из којих потиче обичај пливања за Часни крст
Крштењем Христовим у реци Јордану не освећује се само вода, већ целокупна творевина добија нови смисао. Човек тако бива позван да остави старог себе и закорачи у живот преображен благодаћу.
У том светлу треба разумети и савремени обичај пливања за Часни крст, који се последњих деценија – после Другог светског рата, кад је прекинут – обновио у српском народу. Иако тај чин није сам по себи древни литургијски обред, то је снажан народни израз вере и жеље да се учествује у тајни Богојављења. То је и израз жеље да се посведочи да је Христос центар живота и у дан-данас, а не само у прошлости.
Владика Николај Велимировић у својим беседама и поукама о Богојављењу не говори непосредно о пливању за Часни крст, али његово богословско тумачење празника омогућава дубоко разумевање пливања за Часни крст.
Владика Николај каже да је Христос уласком у Јордан узео на себе грехе света и осветио воду као символ живота, очишћења и новог рођења. Вода, по његовом учењу, више није само природни елемент, већ носилац благодати, знак да се и човек може очистити, обновити и поново родити за живот у Богу.
За владику Николаја, Богојављење је позив на унутрашње преумљење. Он наглашава да није довољно само споља учествовати у празнику, већ да човек треба да „умре као стари човек“ и да се роди за нови живот у Христу.
Баш тако може се разумети и пливање за Часни крст – као символички излазак из зоне удобности, као спремност на жртву и сведочење вере пред другима.
Опасност на коју је и владика Николај често упозоравао, лежи у томе да се празник (и не само Богојављење) сведе само на обичај, а вера на фолклор.
Када Богојављење изгуби богословски садржај, онда и пливање за Часни крст може постати пука демонстрација снаге или надметање, лишено духовне дубине. Зато је важно да тај чин увек прате молитва, пост, причешће и свест да је истинска победа – победа над својим сопственим грехом и слабостима.
Богојављење нас, како учи наша Црква, а последично и владика Николај, подсећа да се Господ Христос јавио свету да би свет био освештан.
Часни крст који се спушта у воду зато није трофеј, већ као и увек – знак Христове жртве и победе љубави над смрћу. Ко улази у освећену воду, позван је да из ње изађе другачији, спреман да свој живот усагласи са Јеванђељем.
Зато је пливање за Часни крст најлепше онда када остаје оно што у суштини и јесте – продужетак празника Богојављења у животу народа, видљиви знак вере који упућује на невидљиву, али стварну благодат Божју, о којој су говорили Свети Оци.
