Како је Свети Јован постао Милостиви и мењао животе најневољнијих
На 25. новембар Православна Црква празнује Светог Јована Милостивог.
Свети Јован Милостиви остао је запамћен као човек који је сваку прилику користио да помогне угроженима и благочестивим животом укрепи веру оних који су му прилазили. Одрастао је у дому у ком је рано научио да се богатство не чува, већ дели. Скромност, коју је понео из породице, обележила је његов животни пут и одвела га до престола Александрије, где је као патријарх показао да власт и моћ могу постојати без гордости. Његова врата била су отворена за просјаке, удовице, болесне и оне који су страдали од неправде.
Помоћ је делио без одлагања, често на сопствени рачун, сматрајући да човек мора да изађе у сусрет потребитима у тренутку кад му се обраћају.
Један велможа који му је поклонио скупоцени покривач више пута га је затекао на продаји, јер га је Јован одмах слао да се замени за одећу сиромашнима. Када је велможа три пута откупио исти покривач и вратио га назад, светитељ му је поручио да ће се видети „ко ће се пре уморити, он који продаје или онај који купује“, а сав приход раздао је убогима.
Таква упорност у љубави према ближњима донела је Александрији преко тог човека много злата, али још више поштовања према патријарху који није одустајао од милостиње.
Умео је да измени и окамењена срца. Епископ Троил, познат по среброљубљу, под његовим утицајем прво је нехотице раздао злато болесницима, а затим, после сна у ком је видео како му је небеска кућа одузета и предата Јовану, заувек оставио тврдицу иза себе. Јован га је стрпљивим саветом привео искреној милости, за коју је овај касније живео.
Када су црквене лађе на Јадрану потонуле и када је огромна количина робе изгубљена, Јован је на опасност гледао као на опомену да се човек не сме гордити ни онда када чини добро. Охрабрио је оне који су дошли да га утеше, уверивши их да Бог неће напустити гладне ни онда када људи изгубе оно што су припремили. Ускоро је, по сведочењу његових савременика, све изгубљено било надокнађено.
Био је познат и по томе што никада није одлагао да чује онога ко пати. Једну удовицу саслушао је на путу ка служби, одбивши савет да се тиме позабави касније, јер је говорио да ни он сам не може очекивати да буде услишен код Бога ако он не саслуша другога. Сиромашном младићу чији су родитељи за живота све раздали убогима обезбедио је дом, породицу и будућност, представивши га као блиског сродника, само да би му олакшао живот и сачувао га од бриге.
Често је служио Литургије за покојнике, подсећајући да молитва живих за умрле доноси велику утеху. Наводио је случај заробљеника са Кипра коме су у дане када су му родитељи служили помене у тамници тајанствено спадали окови, што је за Јована био доказ колико литургијска молитва може да заштити човека.
Иза Светог Јована Милостивог остала је прича о човеку који је живео за друге, о пастиру који је сваку муку примао као своју и свако добро враћао са још већом љубављу. Његов лик и данас подсећа да истинска доброта не застарева.
СПН је писао о милостивом краљу Србије - светом Стефану Дечанском.
