Од злата земаљског до блага небеског: Свети Андроник и Атанасија
Свети Андроник и Атанасија су пример брачне верности, смирења и светости, који показује да истинска љубав не престаје смрћу, већ се преображава у вечност.
У време владавине цара Теодосија Великог у Антиохији је живео побожни златар Андроник, човек познат по честитости и доброти. Његова супруга, Атанасија, кћи златара Јована, именом и животом сведочила је „бесмртност“ вере и врлине.
Њих двоје су, живећи у складу и молитви, богатство које су стицали делили на три дела – за сиромахе, за украшавање цркава и за скромне потребе дома. Грађани Антиохије их памтише као људе смиреног срца, који су сиромашнима служили као својој браћи, лично их негујући и хранећи.
После дванаест година брака, Бог им посла велико искушење: обоје њихове деце, син Јован и кћи Марија, изненада се разболеше и преминуше. Бол родитеља беше неизмерна, али Андроник је у болу изговорио речи праведног Јова: „Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господње.“
Атанасија је, пак, готово клонула од туге, све док јој се у виђењу није јавио свети мученик Јулијан и утешио је речима да њихова деца сада уживају небеску радост. Тај доживљај јој је отворио срце ка вишем позиву – животу у потпуном служењу Богу.
После тога, супружници су се договорили да напусте световни живот и пођу путем подвига. Разделили су све што су имали, ослободили слуге, и потпуно се предали Божјој вољи. Од тог тренутка њихов заједнички пут постаје истинско ходочашће вере. Посетили су света места у Јерусалиму и Александрији, а по благослову великог подвижника Данила, Андроник се замонашио у Скиту, док је Атанасија постала монахиња у женском манастиру Тавенисиота.
Дванаест година обоје су живели у молитви и посту, далеко једно од другог. Потом их је Божји промисао поново срео на путу ка Јерусалиму – али Андроник није препознао своју жену, јер се она подвизавала под мушким именом Атанасије и у монашком оделу. Заједно су живели још дванаест година у ћутању и молитви, у потпуном одрицању од себе, не знајући да их је Бог опет сјединио под истим кровом.
Тек на крају живота, када је Атанасија тешко оболела и замолила је старца Данила да после њене смрти прочита њено писмо и онда га преда Андронику. Приликом сахране откривена је тајна њеног идентитета. Андроник, дознавши да је „отац Атанасије“ заправо његова супруга, заплака од љубави и благодарности Богу. Убрзо након што је она предала дух Господу, и он се преставио у миру.
Њихова тела сахрањена су заједно, као сведочанство нераскидиве везе супружника који су на земљи делили љубав, а на небу добили вечни живот у Христу. Сећање на њих Православна Црква слави 22/9. октобра.
СПН је писао о двоје светих супружника – Светом Стефану Слепом и Светој мајци Ангелини Бранковић.
