Колико је у данашње време тешко бити православац? Розговор са верником СПЦ
Српска редакција СПН-а покреће нову рубрику "Разговор са хришћанином". У њој ћемо са парохијанима и верницима СПЦ говорити о животу православних хришћана у данашње време. О искушењима у свету, чувању традиције и заштити, вере и породице.
Тим српске редакције СПН-а посетио је 15. јула 2025. године храм Сабора српских светитеља у Падинској Скели.
Том приликом тим српског СПН-а је разговарао са парохијанином Драганом Миленковићем, о томе колико је у данашње време тешко бити православац.
— Шта по Вашем мишљењу у данашње времезначи бити православац?
— У данашње време и од Васкрсења Христовог православац би требало да значи исто.
Што би рекао блаженопочивши Патријарх Павле – живот по Јеванђељу. Како су се први хришћани окупљали и живели по Христовим заповестима тако би и ми данас то требало да чинимо. Бити православац би на свим континентима требало да значи само једно – живот по Христовим заповестима и по Јеванђељу.
— Да ли је данас много више оних који су православци само на речима уместо на делима?
— Ми данас можемо да уочимо три нивоа бити православац. Имамо да тако кажемо практично православље.
Њега упражњавају верници који посте, причешћују се, слушају прописе Цркве, иду редовно на Литургију и причешћују се. То је живот у некој врсти подвига.
Колико ће они заправо да се моле, да праштају ближњима итд. Имамо традиционално православље.
Ту бих без осуде навео људе, који су наследили од деде славу,постоје неки Свети Сава, Свети Георгије и Свети Никола.
Прадеда је славио славу па слави и они, чули су за Христа, али не знају догматски да објасне шта и како. Не знају Симбол Вере, оду понекад у Цркву, посте на Велики Петак и Бадње вече, причесте се понекад. Људи који редовно иду у Цркву обично осуде овакве вернике.
Сматрам да је то погрешно.
Ми те људе треба да приволимо Цркви нашим делима и поступцима. Љубављу треба да их приволимо да спознају Христа, црквени и литургијски живот. Да смо ми практични православци бољи вероватно би и ови традиционални били бољи. И за ову трећу групу нема помоћи. То су окречени гробови како је говорио Христос, дакле Фарисеји, који воле да се праве да су нешто важни, да буду виђени у друштву и тапшани по рамену, а у ствари су само окречени гробови.
Да се надовежем само за ове православце-традиционалисте, они су сви Боготражитељи. Они траже љубав и Бога како најбоље знају и умеју. Нама, који идемо редовно на Литургију је много дато, то традиционалисти не виде. Они се труде да постану део православног света и да спознају Христа. Такође, они нас искушавају да не осуђујемо брата свога, зато што они само траже време и љубав.
— Како очувати хришћанске и православне вредности у данашње време?
— За најобичнију материјалну ствар човек се труди да сачува њену вредност. Када говоримо о хришћанским и православним вредностима то би суштински биле врлине. Њих човек треба да негује.
Те вредности ми православци негујемо само Христом и животом по Јеванђељу. То нису изласци, дрогирање, опијање... Православне вредности се такође негују трудом, молитвом и великим одрицањем, што је јако битно.
Например ваш брат и комшија се налазе у некој свађи и ваш брат није у праву. Да ли ћете због љубави према брату стати на његову страну? Или ћете како прави православац зарад љубави према Христу бити правдољубиви и рећи онако како јесте. Онда даље трпите гнев свог брата, па треба да и ту покажете смиреност и не посвађате се са братом. Тешко је, али вредности се могу очувати само уз Христа.
— Како православац треба да се постави према невољама и недаћама на глобалном нивоу?
— Сетимо се само зашто и због кога је Господ сишао на земљу и шта је све претрпео да би нас спасао. Господ је у самом чину страдања показао три највеће врлине: љубав, трпљење и смирење.
Љубав је показао зато што је зарад нас грешних сишао на земљу. Трпео је поругу и саму смрт, а тако је показао и смирење пошто се није противио ни викао на људе. Самим тим и ми би морали тим путем да идемо.
Јако је тешко да не одреагујемо кад видимо патњу другога, али смо позвани да све проблеме решавамо молитвом, а не насиљем, мржњом или поделама.
— Колико је у данашње време тешко једном православцу да сачува своју породицу и живи по вери?
— Будући да сам ожењен, породичан човек и отац двоје деце јако је тешко. Има много брига од тога шта ће да поједу до неких духовних проблема да деца не скрену са пута.
Човек данас има пуно проблема, а премало Христа, зато нам је све тешко. Мало своје муке предајемо Господу, вера нам је слаба, а живети по Јеванђељу значи да јачамо веру да бисмо лакше подносили муке.
По мом мишљењу муке данас су исте као и пре хиљаду година. Увек је децу требало прехранити, васпитати и извести на пут.
Углавном је исто само нама из наше коже делује да је нама најтеже. Увек јенам је наша мука најтежа.
— Да ли смо ми данас достојни предака и Косовског завета, а самим тим и Царства Небеског?
— Сваки Србин на личном нивоу треба да се запита шта за њега представља Косовски завет. И зашто је Кнез Лазар отишао тамо на неко Косово да погине.
У та два одговора које човек да сам себи на та питања види се достојност тог човека за Косовски завет. Косовски завет је пре свега духовна категорија. Свети Кнез Лазар је пошао да добије Царство Небеско и људи су пошли за њим знајући да ће вероватно изгинути, и људи који су некога послали у битку су се опрделили за Царство Небеско.
Кнез Лазар је целу нацију и све Србе окренуо ка Христу. Он је допунио Светосавски завет и показао да се определио за Царство Небеско.
Свако од нас би понаособ требало да сезапита о том одрицању Христа ради. Није су се Кнез Лазар и Косово поље сами посветили. Тај ко је посветио њих, он је посветио и нас.
Без Христа нема ни Косовског завета. Ако хоћемо Косово само као територију, а не духовно онда нисмо ни достојни Царства Небеског. Будемо ли достојни Косова духовно, онда нам ниједна земља овог света не треба спасили смо се и као нација и као појединци.
— Да ли смо у данашње време глуви, слепи и неми на патњу ближњег свог?
— Нажалост, јесмо. Од свих брига човек отупи и одаљи се и од Бога и од Цркве. Човек нон стоп мора да се уздиже духовно. Ми немамо емпатију јер смо презаузети. Није нас томе Христос учио.
Одаљили смо се и постали глуви на туђе муке. Ја лично сам имам те борбе и изговоре и да је неко други крив. Као например код уплата за лечење преко смс порука.
— Како православни хришћанин да сачува емпатију и чује речи брата свога?
— Делује једноставно, а заправо је тешко. Човек треба да живи по заповестима и да љуби ближњег свог као себе самог.
Сви смо грешни. И сви заједно имамо грех, који се зове гордост. Гордост онда рађа самољубље и ми онда постављамо себе на прво место. И кад ослушнемо себе видимо да се туђим проблемима бавимо површно, а не дубински. Не истрајавамо са врлинама и самим тим нас и не погоди патња ближњег. Погоди нас болест и патња на пет минута.
Ретко се и сетим некад да се помолим за ту неку болесну особу или особу којој треба помоћ. Причам из линог искуства.
— Колико људи заправо живи са Богом у вери, а колико њих се Бога сете само у невољи?
— Да би исковали гвожђе потребна је јака ватра. Мислим да тврда невоља човека приближава Богу. Можда нам то Господ даје. Невоља иде по Божијем промислу и искушењу. Свака невоља која нас приближи Богу треба да нас радује.
— Како ми да очувамо православље у овом и оваквом свету?
— Православље је у ствари Христос и ми морамо да живимо по Његовим заповестима. Понављам се, али то је суштина. Важан је живот у Христу и одрицање материјалног зарад духовног. И опет помоћу оне три врлине: љубав, стрпљење и смирење.
— Колико православље може и сме да буде отворено за нове трендове и тенденције?
— Углавном све шта је човек измислио по суштини не би требало да буде зло. Рекли смо да је православље Христос, а Христос не треба никоме да се уподобљава.
Све треба да се уподоби Христу. Оно шта не може или не жели да се уподоби Христу то нам није душекорисно.
