Тамо где се дише љубављу и вером - зашто су храмовне славе у Србији тако бучне?
На дан Сабора светих дванаест апостола, екипа СПН-а имала је част да с радошћу присуствује празничној Литургији и слави цркве Св. апостола Павла у Петроварадину.
На дан Сабора светих дванаест апостола – 13. јул 2025, Павловдан, екипа СПН-а имала је част да с радошћу присуствује празничној Литургији и освећивању славских дарова поводом храмовне славе цркве Св. апостола Павла у Петроварадину.
Затим смо добили благослов да се придружимо и празничној трпези са свештенством које је служило свету Литургију и осталим парохијанима и гостима Петроварадина.
Храмовна слава, престони празник храма, у Србији има посебне традиције.
Оне се односе на „бучно“ празновање, у ком се преплићу радост хришћанске свечаности и темперамент српског народа. То је нешто на шта, по много чему, представници других Помесних Цркава нису навикли.
И зато смо решили да напишемо нешто и о томе.
Пошто нас је Господ почастио да будемо присутни на Литургији, а наши гостољубиви домаћини нас позвали да се придружимо трпези љубави тог дана, имали смо прилику да попричамо и с људима без којих нема ни једне храмовне славе.
О прослави наших храмовних слава као и о „децибелима“ на тим прославама разговарали смо са двојицом кумова храмовне славе у Петроварадину – за ову и следећу годину, као и настојатељем слављеничког храма.
За нашу браћу у другим Православним Црквама, да појаснимо: сама храмовна слава – осим дела који се тиче наших народних обичаја – вероватно се не разликује много од престоних празника у другим Помесним Црквама.
Све почиње од Литургије, која је главно торжество тог дана. После ње следи освештавање славских дарова – славског хлеба, или колача, славског вина и кољива – славског жита. Све то протиче у присуству кумова – или домаћина славе за ту годину.
После тога следи агапе – трпеза љубави, која даље слави Господа и шири дух љубави.
А будући да су Срби деца Балкана, да нам је крв и нарав жарка као и време у нашим крајевима лети – ми волимо игру, песму и весеље.
Од храма до храма, тај „неформални део“ славља може се разликовати: неко воли другачију музику, песме разних крајева се разликују, мада се неке певају свуда где има Срба. Неко воли и народне игре, или неке друге празничне активности.
Тај дух радости опеван је и у народној песми „Оро се вије крај манастира“, о којој смо и ми писали.
Све то указује на богату традицију славља и радости, којом је обичан, хришћански, православни српски народ увек славио име Божје око својих светиња.
О томе нам је говорио и отац Благоје Катић, парох слављеничког храма.
На питање шта каже на то да су наши празници необично бучни, прота Благоје уз осмех каже:
Ми смо Срби познати по томе! ... Увек се поред цркава, поред манастира певало и прослављало име Божје, тако да ево – ми ту традицију пратимо.
Циљ таквих празника је да се кроз одабране, лепе песме нахрани и душа и ум. Лепота, народни дух заједништва, чистота која је пленила из наших старих песама уз тамбураше тог дана – поврх празничне радости, измамила је још много осмеха на лица свих присутних тог дана.
Како је рекао отац Благоје, циљ је да се народ мало опусти и развеје бриге. Јасно нам је зашто се тада још више осећа радост коју нам је Христос донео. У тако савршеној атмосфери, заиста свако може да осети да сви дишу као један.
Тако се стварају заједничке успомене. А ако створите заједничке и лепе успомене – онда су и саборност и породичност, о којим нам је отац Благоје говорио – надохват руке.
Двојица кумова – Стево Новаковић, домаћин славе за 2025. и Влатко Богдановић – црквени кум за следећу годину, испричали су нам шта за њих значи учешће у празнику у том својству и зашто се Срби тако гласно радују.
Влатко Богдановић рекао нам је да је црквено кумство велика част за њега и његову породицу и да је члан парохије Св. апостола Павла већ двадесет година. Каже, то је био његов први сусрет са црквеним животом.
Дочекали су га управо Стево Новаковић и претходни парох, отац Божа Совиљ. Влатко је био дирнут топлином и људским приступом, прихватањем. Каже, отац Божа, који је сад у пензији, знао је да има посла с почетником.
Он истиче да је првенствена дужност сваког православца – па и кума црквене славе – да шири Православље и љубав Христову међу својим ближњима.
У центру нашег живота, ако смо православни, мора бити Христос и треба да следимо као пример – Христа и свако свог свеца. А храмовна слава је права прилика за то, каже Влатко.
Што се саме дужности кума тиче, Влатко нам је рекао да нема велике разлике у односу на наше кућне славе. То су практичне ствари, сваке недеље је слично, само у већим размерама.
Трудимо се да их почастимо и угостимо како доликује... у мало широј заједници: с већим бројем свештеника. То радимо и за кућне славе. То је и наша дужност, и обавеза, и част.
Што се тиче обичаја, Влатко нам каже да сваки народ има своје обичаје. Радост изражава на начин који природно извире из његове душе. Као пример, узео је Копте и њихово славље у Јерусалиму.
А кум за ову годину, Стево Новаковић – иначе пореклом из околине Бања Луке – био је врло језгровит, али и прецизан у објашњењу наших обичаја и разлика у односу на друге, „тише“ свечаре из сестринских Цркава.
Повукао је чак и неке паралеле међу разним српским крајевима. „По жестини“ – то је била мера у овом случају. И то нам је ставило осмех на лице.
Стево нам је, устрептао од радости, рекао:
Зашто смо тако бучни? Па мислим да то нама и приличи. Ми ако бисмо били тиши, помало бисмо умирали. Не знам, видите... Ако тај дух из нас не изађе, то весеље, то – некако као... 'Жив, а мртав', што би рекли. Не?
Затим, дубоко дирнут и с лаким дрхтајем у гласу, Стево нам је рекао да верује да Господ баш тај наш дух воли, и пожелео да нам га Господ сачува заувек.
СПН је раније писао о историји, традицији, саборности и породичном духу парохије Св. апостола Павла у Петроварадину.
