Шта се догађало између Васкрса и Вазнесења Господњег?
Зашто се Христос није одмах по Васкрсењу узнео на небо, него је направио четрдесетодневну паузу? Где је боравио за то време, чему је учио, о чему је разговарао са апостолима?
Период од Васкрсења Христовог до Његовог Вазнесења је за мене најтајанственије време. Јеванђеља нам детаљно говоре о животу, проповеди и смрти Спаситеља, доводећи своју причу до приче о Васкрсењу, али из неког разлога врло оскудно говоре о томе шта се догодило после тога.
Зашто се Христос није одмах по Васкрсењу узнео на небо, него је направио четрдесетодневну паузу? Где је боравио за то време, чему је учио, о чему је разговарао са апостолима?
Чини се да ти разговори треба да буду најважнији, да откривају суштину и смисао целог дотадашњег трогодишњег Спаситељевог проповедања. И ко су били ти људи који су васкрсли после Христа и јавили се многима? Зашто се ово спомиње као успут? На крају крајева, ако је Лазарево васкрсење изазвало такву буку у Јерусалиму, онда је цео устанак мртвих морао имати много више запањујући ефекат. И где су онда сви они нестали?
Светоотачка тумачења по том питању не дају одговор на ово питање. Не мислим да је такав догађај могао да прође поред паганских савременика, али ни Јосиф Флавије не говори ништа о томе. Шта год да мислимо о овој ствари и о чему год да маштамо, на ова питања нема одговора. Али можемо извући одређене закључке на основу догађаја који су се развили након Вазнесења Христовог.
Шта Исус Христ није рекао својим ученицима?
Господ очигледно није објаснио две ствари апостолима, а опет, не знам зашто.
Прво, ученици нису знали да Христова Жртва има универзално значење и да се односи не само на јеврејски народ, већ на цело човечанство. О томе сведоче спорови који су почели да се јављају у првим хришћанским заједницама (које су чинили Јевреји) о томе како се односити према паганима који су поверовали. Видимо да апостоли нису имали спреман одговор на ово питање. То је постало мање-више јасно након крштења куће Корнилија Капетана и након оних појава и откривења Светог Духа који су постепено довели апостоле до схватања универзалности хришћанске религије.
Друго, као што видимо из Дела апостолских и проповеди апостола Павла, Други долазак Христов очекивао се буквално из дана у дан. Стога су хришћани продавали своја имања, створили прву хришћанску комуну и чекали да се Спаситељ брзо врати на земљу да суди свету. Штавише, нису очекивали да ће до тог догађаја проћи неко значајно време. Сигуран сам да би њихово понашање било потпуно другачије да им је речено да морају да чекају најмање две хиљаде година.
И апостол Павле, који је веровао у Христа кроз посебно откровење Господње, мислио је потпуно исто. Све његове посланице говоре о томе. Није мислио да ће свет постојати још толико дуго. Зато је дао одговарајућа упутства. По свему судећи, Други Христов долазак, са становишта апостола, требало је да се деси након што се Радосна вест прошири широм васељене, односно унутар Римског царства и области које су му суседне.
Шта су апостоли могли научити од Христа после Његовог Васкрсења
Видимо да су после Васкрсења Господњег апостоли поново преосмислили схватање тога ко је био Месија и шта је требало да донесе у свет. За њих то није био само човек, Давидов потомак, већ Бог који је постао Човек. Схватили су да Његова мисија није била да ослободи Јевреје од римског јарма и да од њих направи „главу, а не реп“ другим народима (5. Мојс. 28:13). Апостоли су схватили да распеће и смрт Учитеља нису губитак, већ део Божјег „лукавог“ плана који је намамио ђавола у замку.
Апостоли су драматично променили свој став према животу и смрти. Сама смрт, као прелазак из стварности земаљског живота у неку другу стварност где су поново могли да се сретну са Христом, учинила их је неустрашивим проводницима Истине. Телесна смрт је престала да им представља претњу и више није изазивала страх који је био присутан у њиховим душама током суђења Спаситељу.
И треће, сви апостоли су добили одређену наредбу да иду и проповедају Радосну вест у све крајеве света. Ово је био њихов главни задатак. Може се претпоставити да су се Христови разговори тицали устројства нове Цркве, принципа њеног постојања. Хиротоније и хијерархијски степени појавили су се одмах с формирањем нових заједница и нису изазивали несугласице.
Чини ми се да је Божанска педагогија била таква да је апостолима дала минимум који су бивши рибари, углавном необразовани људи, могли да апсорбују. Јер све што су научили после Васкрсења Христовог из корена је променило њихове животне вредности, идеје, схватање Бога и човека. И то је било више него довољно да апостоли наставе своју мисију.
А све остало што им је било потребно за проповед и спасење испунио је Дух Свети, који је обилно излио своје дарове на ранохришћанске заједнице.
(Аутор: протојереј Сергиј Успенскиј)
