Крв за камен: више од милион живота за неколико километара стена

Аустроугарски ров у Алпима. Фото: historyisnowmagazine.com

Док се у наше време у спомен-цркви Светог Духа на Јаворци служи помен погинулима и узносе молитве за мир, тешко је замислити да су управо на том подручју пре више од једног века вођене битке које су савременици описивали као „пакао у камену“. Међу војсковођама који су обележили то ратиште био је и српски генерал у аустроугарској служби Светозар Боројевић.

Сочански (Италијански или Алпски) фронт настао је у мају 1915, када је Италија ушла у Први светски рат на страни сила Антанте и напала дотадашњег савезника – Аустроугарску монархију. Нова линија фронта протезала се око 600 километара кроз планинске пределе дуж реке Соче (Италијани је зову Изонцо), од Јадранског мора до високих врхова Јулијских Алпа.

Управо ту почела је једна од најдужих и најкрвавијих кампања читавог Великог рата.

За нешто више од две године, на Сочанском фронту вођено је 12 великих битака. Италијанска команда изнова је покушавала да пробије аустроугарске положаје и отвори пут ка Трсту и средишту монархије. Међутим, упркос огромној бројчаној надмоћи Италијана, напредак је био минималан. Хиљаде војника гинуле су за брдо, стену или неколико стотина метара терена.

Један од главних разлога што италијанска војска није успела да оствари своје циљеве био је генерал Светозар Боројевић фон Бојна, Србин рођен у Лици. Као командант Пете армије, а потом читавог Сочког фронта, Боројевић је постао легенда међу својим војницима. Захваљујући способности да организује одбрану у готово безизлазним условима, добио је надимак „Лав са Соче“. Војни историчари и данас га убрајају међу најуспешније генерале Првог светског рата.

Посебност Сочког фронта није била само у жестини борби већ и у окружењу у којем су се оне водиле. Док су се на Западном фронту војске сукобљавале по равницама Француске и Белгије, овде су војници ратовали међу алпским врховима, понекад на висинама већим од 2.000 метара. Топови су извлачени на планине, ровови су уклесавани у камен, а снабдевање је ишло преко импровизованих жичара изнад провалија.

У таквим условима, природа је често била једнако опасан непријатељ као и противничка војска. Током сурових зима, војници су страдали од хладноће, глади и лавина. Нарочито је упамћен децембар 1916, кад су огромне снежне масе затрпале читаве јединице. Историчари процењују да је само у неколико дана од лавина погинуло више хиљада војника. Тај догађај остао је запамћен као „Бели петак“.

На фронту су ратовали припадници готово свих народа Аустроугарске монархије.

Међу њима су били и бројни Срби из Босне и Херцеговине, Далмације, Лике, Баније, Кордуна и Војводине. Многи су погинули далеко од својих домова, на планинским висовима око Толмина, Кобарида и Горице. Управо зато на меморијалима широм овог подручја и данас могу да се пронађу српска имена.

Када је тутњала и горела долина Соче од бојева у околним планинама

Првих 11 офанзива покренула је италијанска војска настојећи да пробије аустроугарску одбрану и отвори пут ка Трсту и Љубљани. Упркос огромним људским губицима, померања фронта била су минимална, често мерена стотинама метара или тек неколико километара.

После једанаест италијанских офанзива уследио је велики преокрет.

У јесен 1917, аустроугарске и немачке снаге покренуле су противудар код Капорета, данашњег Кобарида. У заједничкој операцији немачких и аустроугарских снага први пут су масовно употребљене нове тактике јуришних јединица и бојни отрови. Италијанска војска претрпела је један од најтежих пораза у својој историји и била приморана на повлачење дуго више од сто километара. Та операција и данас се изучава на војним академијама као пример успешног пробоја утврђеног фронта.

Цена свих тих борби била је страховита.

Процене говоре о више од милион погинулих, рањених и несталих војника на обе стране. Само италијанска војска имала је више од 650.000 погинулих, рањених и заробљених, док су губици Аустроугарске били већи од 400.000 људи. Због таквих размера страдања, Сочански фронт остао је упамћен као једнио од најкрвавијих ратишта Првог светског рата и симбол бесмисленог страдања читаве једне генерације Европе. То је, истовремено, и једно од најкрвавијих ратишта планинског ратовања у модерној историји.

Данас су некадашња бојишта претворена у меморијалне зоне и музеје на отвореном. Посебно место међу споменицима-сведоцима тог времена заузима спомен-црква Светог Духа на Јаворци.

Подигнута усред рата, недалеко од првих линија фронта, она и данас чува имена више од 2.500 погинулих војника различитих народа и вера, међу којима је мноштво православних. Управо зато Јаворца није само споменик једном рату, већ и место које подсећа колико су мир и слобода скупо плаћени.

СПН је писао о богослужењу епископа Кирила у спомен-цркви на Јаворци.

Pročitajte takođe