Ослобођење Лознице 1810. године: Велика победа устаника
На дан 2. октобра 1810. године српски устаници предвођени Карађорђем ослободили су Лозницу и извојевали једну од највећих победа у Првом српском устанку.
Битка за Лозницу није била само окршај за локално утврђење на Дрини, већ пресудна битка за очување западне границе устаничке државе и одбрану средишта Србије од снажног османског таласа.
Од самог избијања устанка 1804. године, Подриње је представљало једно од најкритичнијих и најкрвавијих ратишта. За турску управу у Босни, Дрина није била само природна граница, већ стратешки мост преко кога се Босански пашалук директно повезивао са Ваљевом, Шапцем и Београдом. Са друге стране, за Карађорђа и устаничке вође Лозница је била неосвојива бедем-капија Србије. Онај ко је владао Лозницом контролисао је главно раскршће путева и спречавао упад турских снага из источне Босне у срце Шумадије.
Током 1810. године, док су српско-руске снаге водиле тешке окршаје на истоку земље око Варварина и Неготина, турски заповедници из Босне одлучили су да искористе одсуство главнине устаничке војске. Босански везир Ибрахим-паша окупио је изузетно бројну и добро опремљену војску, сачињену од пешадије, коњице и артиљерије, са намером да пређе Дрину, разбије српске положаје у Подрињу и избије до Београда.
Лозница је у то време била утврђени шанац на брегу Тичару, код речице Штире. Утврђење је осмислио и подигао војвода Антоније Богићевић, изградивши га по свим тадашњим војним стандардима. Шанац је био окружен дубоким рововима, високим земљаним бедемима и дрвеним палисадима са заштићеним пушкарницама, што је устаницима омогућавало ефикасну кружну одбрану.
Крајем септембра 1810. године, турска војска под командом Али-паше Видајића, која је бројала око 15.000 војника, прешла је Дрину и потпуно опколила Лозницу. У унутрашњости шанца налазио се војвода Антоније Богићевић са свега 1.200 до 1.500 храбрих бораца. Свесни да се налазе у безизлазном положају пред десетоструко бројнијим непријатељем, устаници су одбилу сваку понуду о предаји, заклињући се да ће бранити шанац до последњег човека.
Турци су започели жестоко бомбардовање утврђења из топова и непрестане пешадијске јурише. Данима су српски устаници на Тичару одбијали силовите нападе, али су залихе барута, хране и воде драстично опадале. Војвода Богићевић је тада успео да пошаље драматично писмо Карађорђу, поручујући му да је Лозница и њени браниоци у смртној опасности и да ће, уколико помоћ убрзо не стигне, шанац пасти, а Подриње бити опустошено.
Примивши Богићевићеву поруку, вожд Карађорђе је одмах схватио величину опасности. Подигао је војску са источног фронта и из централне Србије, извршивши чувени усиљени марш кроз Шумадију и Ваљевску нахију. Карађорђу су се у овом походу придружили и најугледнији српски команданти тога доба: поп Лука Лазаревић, Јаков Ненадовић, Сима Марковић, Стојан Чупић, познатији као Змај од Ноћаја, и Петар Молер. Поред њих, устаницима је пристигла и драгоцена помоћ у виду одреда руске војске под командом пуковника Никитича, што је додатно подигло морал устаничке војске.
Пристизањем Карађорђевих снага, под лозничким бедемима сакупило се око 10.000 српских и руских бораца. Дана 2. октобра 1810. године почела је сурова, отворена битка на пољу Тичару. Битка је започела снажним артиљеријским двобојем, а затим је уследио жесток пешадијски и коњички окршај.
Карађорђе је лично преузео команду над централним делом фронта. Када је проценио да су Турци истрошили снагу у узалудним јуришима на шанац, вожд је издао наређење за општи српски противудар. Из самaг шанца, предвођени исцрпљеним али непоколебљивим војводом Богићевићем, устаници су извршили напад на задње положаје непријатеља, док су Карађорђеве и Лазаревићеве трупе урагански удариле са чела и бокова.
Снажни јуриш српске коњице и окршаји прса-у-прса натерали су турску војску на панично одступање. Непријатељске редове заузео је потпуни хаос, а српски ратници су гонили разбијене османске одреде све до самих обала Дрине. Велики број турских војника страдао је на бојном пољу, док су се многи удавили покушавајући да у паници препливају набујалу реку.
Ослобођење Лознице 2. октобра 1810. године означило је потпуни слом велике турске офанзиве на западу. Победа на пољу Тичару спада међу највеће и најважније војне тријумфе у читавом Првом српском устанку, раме уз раме са биткама на Мишару и Делиграду.
Овом величанственом победом постигнуто је неколико пресудних историјских циљева. Граница устаничке Србије на Дрини била је чврсто осигурана, а западна Србија спашена од страшног пустошења и одмазде. Битка је показала снагу заједништва када су се на једном месту сабрали сви најугледнији народни прваци под Карађорђевом челичном командом. Такође, протеривање снажне турске војске и сарадња са руским одредима додатно су учврстили међународни положај Србије у преговорима са великим силама.
Лозничка битка је остала дубоко урезана у народном сећању и епској традицији. Јунаштво војводе Антонија Богићевића, Стојана Чупића и самог Карађорђа опевано је у народним песмама које је забележио Вук Стефановић Караџић, и сам родом из оближњег Тршића и сведок тих историјских догађаја.
Данас, споменик на Тичару у Лозници стоји као вечни подсетник на невиђену храброст, жртву и родољубље устаничке генерације. Ослобођење Лознице 1810. године остаје трајни светли симбол српске борбе за слободу, независност и право на сопствену државу.
СПН је претходно писао о Милану Ракићу - песнику, дипломати и косовском витезу, који је спојио париску елеганцију и дипломатију са дубоким родољубљем.
