Најава Великог рата: Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине
Анексија Босне и Херцеговине 5. октобра 1908. године гурнула је Европу на ивицу рата, поставивши темеље за Први светски рат који је избио свега шест година касније.
Када је Аустроугарска одлучила да анектира ове две обласи Балканског полуострва, међународни поредак успостављен на Берлинском конгресу распао се у парампарчад. Овај једнострани корак Франца Јозефа није само прекршио међународно право, већ је директно погодио националне и геополитичке интересе Краљевине Србије, гурајући читав регион на ивицу општег сукоба који ће изостати само захваљујући привременом попуштању исцрпљених сила.
Вест о коначном припајању окупираних области Двојној монархији одјекнула је Београдом. Становништво је изашло на улице у масовним демонстрацијама, док су новине у ударним издањима отворено позивале на оужани отпор. За Србију, анексија није била само дипломатски шамар, већ и сурова блокада свих националних и економских аспирација. Босна и Херцеговина, која је од 1878. године била под привременом аустроугарском управом уз номинални суверенитет Османског царства, биле су је природно залеђе и простор са већински српским становништвом чија је судбина била од огромног значаја за будућност краљевине.
Бечка дипломатија, предвођена министром спољних послова Алојзом фон Еренталом, вешто је искористила Младотурску револуцију у Цариграду како би оправдала свој чин. Беч је желео да предухитри евентуални захтев новог турског режима за повратак контроле над овим провинцијама, али и да трајно онемогући српско уједињење. Као повод искоришћено је унапред договорено проглашење бугарске независности. Овај чин није био предвиђен Берлинским уговором из 1878, што је Беч искористио да уговор у потпуности одбаци и себи присаједини Босну и Херцеговину. Аустроугарски циљ био је Солун, из политичких, економских и трговинских разлога, и желела је да се по сваку цену железнички повеже са овом важном луком. Истовремено, њена највећа савезница и заштитница Немачка сањала је о „продору на исток“ и ширењу свог колонијалног царства. Међутим, прорачун да ће све протећи без већих потреса брзо се показао погрешним. Криза је моментално прерасла локалне оквире и постала препрека у односима великих сила.
Председник српске владе Никола Пашић повукао се са тог места и позвао на улазак свих странака у нову, коалициону владу, као израз народног јединства у кризном тренутку. Нову владу формирао је угледни историчар Стојан Новаковић који је реаговао одлучно. Београд је захтевао аутономију за Босну и Херцеговину или одговарајућу територијалну компензацију у виду изласка на Јадранско море кроз северну Албанију, како би се очувала витална веза са Црном Гором. Војска је мобилисана, а добровољци су се окупљали под окриљем новоформираних патриотских организација попут „Народне одбране“.
У Београду су масовни протести и немири трајали током читаве кризе. Окупљени грађани тражили су одлучан одговор, а главна фигура тих драматичних дана постао је млади престолонаследник Ђорђе Карађорђевић. Принц је држао ватрене говоре с балкона, отворено позивао на рат против Двојне монархије и јавно спаљивао аустроугарску заставу на улицама. Иако је његово пркосно понашање додатно распламсало страсти у престоници, изазвало је и велику забринутост међу дипломатама у српској влади, доприневши његовој каснијој абдикацији.
У тим драматичним данима, Београд је бацио све карте на подршку Петрограда, очекујући да ће царска Русија војно и дипломатски стати иза свог балканског савезника. Међутим, дипломатска географија Европе у том тренутку није ишла на руку Србији. Русија, још увек војно исцрпљена и друштвено уздрмана након пораза у Руско-јапанском рату и немира из 1905. године, није била спремна за улазак у велики ратни сукоб. Иако је руски министар спољних послова Александар Изољски у почетку покушавао да кроз тајне преговоре са Еренталом издејствује отварање Босфора и Дарданела за руске ратне бродове у замену за пристанак на анексију, бечки колега га је надмудрио и објавио анексију пре него што је Петроград успео да обезбеди подршку Лондона и Париза.
Док су Француска и Велика Британија изражавале дипломатско незадовољство због кршења међународних уговора, Берлин је потпуно стао иза свог савезника у Бечу. Немачки канцелар Бернхард фон Билов применио је политику „безрезервне подршке“, чиме је Анексиона криза добила димензију директног одмеравања снага између Тројног савеза и Антанте. Сукоб је достигао врхунац у марту 1909. године, када је Немачка упутила ултимативну ноту Петрограду: Русија је морала безусловно да призна анексију и да изврши притисак на Србију да учини исто, или да се суочи са непосредним ратом за који није била спремна.
Притиснута немачким ултиматумом и без реалне војне подршке западних савезница, Велике Британије и Француске, Русија је попустила. Србија је остала усамљена и приморана на тежак дипломатски пораз. Влада у Београду је 31. марта 1909. године морала да потпише изјаву којом је формално признала да анексијом Босне и Херцеговине нису повређена њена права, као и да се обавезује да ће распустити добровољачке одреде и одржавати добросуседске односе са Аустроугарском.
Иако је Анексиона криза завршена без испаљеног метка, њене последице су трајно измениле геополитичку слику Балкана. Мир који је купљен дипломатским попуштањем био је само привремен и лажан. У Београду је завладало дубоко уверење да је сукоб са Двојном монархијом неизбежан, док је Русија убрзала модернизацију својих оружаних снага, заклевши се да се слично понижење више никада неће поновити. Анексиона криза је тако послужила као својеврсна генерална проба за Први светски рат, дубоко ископавши ровове који ће само пет година касније увући цео свет у катастрофу.
СПН је раније писао о Церској бици као Васкрсу српске слободе.
