Како је настао Ђурђиц и чудеса над моштима Светог Георгија

Свети великомученик Георгије. Фото: СПН

Према црквеном предању, данашњи празник Ђурђиц везан је за пренос моштију Светог великомученика Георгија из Никомидије у палестинску Лиду, град у којем је страдао током Диоклецијанових прогона.

Георгије је, непосредно пред смрт, замолио свога слугу да његово тело после погубљења однесе у земљу његових предака и положи на породично имање које је раније раздао сиромасима.

Пошто се отарасила сурових прогона, хришћанска заједница у Лиди је током владавине цара Константина подигла храм посвећен Георгију. Управо у тај храм његове мошти су пренете приликом освећења, што је оставило дубок траг у раном хришћанском свету и учврстило култ светитеља који је већ био познат по снажном исповедању вере и страдању.

Страдање Светог Георгија описује човека изузетне храбрости: римског официра пореклом из Кападокије, који је одбацио цареву службу и јавно исповедио да припада Христу. Због одбијања да принесе жртву римским боговима био је изложен тешким мучењима. Пред њим су падале статуе паганских божанстава, што је оставило снажан утисак чак и на царицу Александру која је, видевши рушење кипова, изговорила: „И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.”

Његов лик је касније постао један од најпрепознатљивијих у хришћанској уметности. У раним вековима представљан је као војник који стоји и држи копље, а од деветог века и као витез на коњу који копљем савлађује аждају. Та сцена није историјска, али је дубоко симболична: аждаја представља многобоштво и зла искушења, док се женска фигура у иконографији тумачи као царица Александра, односно као знак духовног препорода и ране Цркве.

Његов гроб у Лиди рано је постао место ходочашћа, а многи текстови сведоче о бројним исцељењима која су се, према веровању, догодила над моштима светитеља. Управо је зато пренос моштију из Никомидије у Лиду постао празник који улази у најранији слој хришћанског памћења и темељи се на поштовању светитељевог страдања и верности Христу.

У српској традицији, Свети Георгије је један од најпоштованијих светитеља. Српска Православна Црква га прославља два пута: Ђурђевдан као спомен страдања и Ђурђиц као спомен преноса светих моштију. Док је на иконама Ђурђевдана представљан као коњаник који убија аждају, приказ за празник Ђурђица најчешће је стојећи лик ратника са копљем, што прати древну уметничку традицију.

Празник Ђурђица у народу се сматра „мирнијом” славом у односу на Ђурђевдан – без обавезног клања јагњета и са наглашенијим молитвеним карактером.

Његово обележавање остаје повезано са сећањем на мученичку смрт божјег угодника и веру у његово молитвено заступништво.

СПН је раније писао о Светим Новомученицима с Глођанског брда код Зворника.

Pročitajte takođe