Мајка без деце деци без родитеља – ко је била Паулина Матијевић?

Супружници Паулина и Владимир Матијевић. Фото: Википедија

Недавно смо писали о Владимиру Матијевићу, Кордунцу који је за живота постао један од највећих српских добротвора. Име његове супруге Паулине Матијевић нешто је мање познато, али блиста једнаким сјајем.

Њих двоје били су савршен пар за заједничку мисију. Та мисија исписала је њихова имена златом и драгуљима у земаљским књигама историје и небеским књигама вечног живота.

Двоје супружника, без своје деце, били су родитељи десетинама хиљада српске деце која нису имала средства, заштиту и родитеље који би их извели на пут и обезбедили им будућност.

Паулина је, као и њен супруг, била добротворка у души.

Без Паулине, многе од идеја које су обликовале рад Српског привредног друштва „Привредник“ не би биле спроведене – нарочито када је реч о бризи за женску децу.

Кроз друштво „Привредник“, Владимир је водио бригу о десетинама хиљада дечака – од завршетка основне школе, па све до наученог заната и осамостаљења. Са друге стране, Паулина је била пионир у борби да и српске девојчице добију прилику за сличан пут.

Док је друштво „Привредник“ годинама успешно збрињавало српске дечаке из сиромашних крајева, девојчице су остале запостављене. Паулина је била међу првима који су увидели ову неправду.

На њену иницијативу, 1904. године почиње сарадња „Привредника“ са Добротворним задругама „Српкиња“, са циљем да се девојчице, као и дечаци, из сиромашних српских крајева сместе у угледне домове и добију шансу за живот достојан човека.

Жене које су мењале свет: српске добротворке у Аустроугарској

Од краја 18. века, у оквирима Аустроугарске, расте интересовање за школовање жена, а од друге половине 19. века све већи број жена се укључује у хуманитарне и културне организације.

На српској страни, носилац тог процеса постају управо добротворне задруге „Српкиња“ – удружења српских жена чији је број нагло порастао крајем 19. века.

Прва задруга „Српкиња“ основана је 1880. у Новом Саду, а до 1914. их је било чак 86. Њихова делатност била је хуманитарна, али и просветна: пружале су помоћ сиротињи, оснивале школе, интернате, дечје фондове, као и листове за образовање жена. У њиховом раду већ се наслућује оно што ће касније бити описано као зачетак феминистичког покрета код Српкиња.

У том амбијенту, Паулина постаје једна од водећих фигура – не само као донатор, већ као организатор, иницијатор, веза између „Привредника“ и женских задруга.

Сама Паулина била је једна од кључних личности у оснивању Женске добротворне задруге „Српкиња“ у Загребу 1910, из које ће проистећи Српски девојачки интернат.

Адреса наде, Петринска 1: врата у достојанствен живот

Интернат, смештен у Петринској улици у самом центру Загреба, могао је да прими 50 девојчица. То је било више од смештаја: уточиште, школа живота и темељ за нови почетак.

Под будним оком васпитачице, „префектице“, девојчице су училе кување, пеглање, ручни рад, уређење домаћинства – све оно што је у том времену било предуслов женске самосталности.

Након боравка у интернату, девојчице су биле смештане у српске породице које су пажљиво биране. Морале су бити угледне, побожне, моралне, али и спремне да дете прихвате као члана домаћинства и брину о његовом здрављу, моралу и васпитању.

Поред смештаја, девојчицама је обезбеђивана гардероба, али и новчани износ који се током „службовања“ уплаћивао на књижицу – доступан по завршетку те „службе“.

Девојчице су примане на основу препорука учитеља, свештеника или чланица задруге, најчешће са 12–13 година, а саме су попуњавале молбе за упућивање на изуку заната или домаћих послова.

Целокупан систем надзора био је у рукама повереница добротворних задруга које су редовно обилазиле питомице и имале право да их одведу из домаћинстава уколико процене да услови нису добри.

За непуне четири године, до Првог светског рата, „Привредник“, у сарадњи са задругама „Српкиња“, збринуо је око 270 српских девојчица.

Колико је тај број био значајан, говори и сведочанство из тог доба:

„Свака кућа у коју доспе Привредникова питомица постаје школа за напредан народни живот. У народу се шири напредак у раду и животу, а то значи – шири се просвећеност. Народ постаје јачи, снажније хвата корена у садашњости и спрема се за сјајну будућност.“

Паулина је, осим тога, била и једна од оснивачица Крајцарашког друштва, удружења српских жена које су својим добровољним прилозима финансирале хуманитарне и просветне пројекте, укључујући и оснивање Српске школе у Загребу.

Последњи дар једног великог срца

Преминула је 1926. у Паризу. Њено тело почива, уз тело њеног супруга, на Новом гробљу у Београду. Оно што је, међутим, још важније – Паулина је целокупно своје имање, укључујући и мираз, завештала друштву „Привредник“. То је био последњи чин једне животне мисије, која није тражила награду, већ плод.

Данас, када говоримо о народним добротворима, вреди се сетити да у позадини великих имена често стоје и велики карактери – тихи, истрајни, пожртвовани.

Паулина Матијевић је управо једна од таквих. Њена дела су живела у животима других, а иза ње није остало потомство, већ на десетине и стотине породица које су своје темеље изградиле захваљујући њеној бризи.

Иако без своје деце, она је, као и њен супруг Владимир, остала мајка и ослонац српској деци која нису имала никог.

Управо зато, име Паулине Матијевић заслужује да буде упамћено – не само у хуманитарној историји, већ и у срцима свих који верују да је љубав према ближњем највиши позив.

СПН је писао о Великогоспојинском породичном сабору у Милићима.

Pročitajte takođe