Људи који носе Часни крст у Спасовданској литији: ко је Ренато Грбић?

Патријарх Порфирије и Ренато Грбић. Фото: СПЦ

Ренато Грбић (60) је алас и слави Св. Николу, за ког каже да му је заштитник и да га је спасао више пута.

Аласи, речни рибари, познати су по свом начину живота који је везан за реку, без обзира на време године и атмосферске услове. Само они знају колико су њихове вољене реке опасне и неумољиве, а Дунав је знаменит баш по томе.

Постао је алас по природи ствари – и његова породица били су аласи више од стотину година. У чамцу проводи више од пола дана – и лети и зими. Његова породица има ресторан под Панчевачким мостом, за који Ренато каже да је место с ког му је згодно да види и притекне у помоћ када се покаже потреба.

За Дунав каже да је његов живот, али га се клони једино кад је кошава, јер зна колико су таласи неумољиви. Два пута је могао да се утопи због своје брзоплетости. У зимској одећи за чамац могао би да се удави и у плићаку, каже у емисији „Пут победника“ државне телевизијсе РТС.

Први пут, спасио је човека још средином 1990-их, а од тада стално помаже, често ризикујући и сопствени живот. До сада је спасао 33 душе, најновији случај био је 18. маја, неколико дана пред Спасовдан.

Нажалост, често људи у тренутку очајања намисле да учине незамисливо – и дигну руку на себе. И зато дођу на мост.

Међутим, Ренато свима поручује – сваки проблем у животу је решив, треба разговарати, јер разговором се решава много шта. И да је и ту, као и уопште у животу, најбитнија породица и њихово прихватање. Као и то да ништа није важније од живота.

То га и води сваки пут, кад често ризикујући и сопствени живот, креће да им помогне. Кад креће да их избави, каже, срце хоће да му искочи из груди, адреналин пумпа, тресе се. Плаши се само хоће ли стићи на време.

„И кад дођем и ухватим га за било који део тела, у мени се јави неко благостање. Убацим га у чамац, почнем да причам с оним ко хоће, мада већина њих у том тренутку има слику, а нема тон. Доведем их до конобе, позовем хитну помоћ и полицију и частим за нови живот“, рекао је Ренато у емисији „Пут победника“ државне телевизије РТС.

Његова радост је неизмерна кад схвати да је омогућио неком да види следећи дан, да почне испочетка и да поново доживи следећу радост, следећи рођендан.  

Његови подвизи нису остали без признања околине.

Ренато је добитник је златне медаље „Милош Обилић“ за храброст. Примио награду за херојско дело 2010, а проглашен је и за  „Нај Београђанина“. Крајем прошле године, добио је чак и признање Министарства за ванредне ситуације Руске Федерације, за „спасавање на водама“, као једини странац који је икад награђен.

Ипак, он себе и даље види као обичног човека, који је пресрећан кад неког спасе. Признања која је добио каже да му највише значе због тога што ће и његова породица и потомци моћи да се поносе њиме.

Његова највећа награда је његово здравље и здравље његове породице, а највећа част и пуно срце пошто је добио прилику да носи Часни крст за Вазнесење Господње.

Pročitajte takođe