Пилиповић: СПЦ је неправедно представљена као кривац за рат
Историчар др Радован Пилиповић оштро је критиковао књигу Едина Омерчића о политичкој улози СПЦ у БиХ, оценивши да је реч о идеолошком и селективном тумачењу прошлости.
Књига сарајевског историчара Едина Омерчића „Брзина мрака – Политичка дјелатност Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини од 1989. до 1996. године“ представљена је у Београду. Поводом њене београдске промоције, историчар др Радован Пилиповић објавио је опширну анализу у којој темељно оспорава главне поставке аутора и доводи у питање научну утемељеност његових закључака.
У средишту Пилиповићеве критике налази се тврдња да је Омерчић СПЦ представио као главног генератора српског национализма и једног од кључних чинилаца трагичних догађаја у Босни и Херцеговини током деведесетих година. Према његовом мишљењу, такво полазиште унапред одређује закључке и онемогућава објективно историјско истраживање.
Пилиповић истиче да је аутор изгубио историографску дистанцу, да занемарује валидне изворе који се не уклапају у његове тезе и да је нашој Цркви приписао пресудан утицај на политичке процесе. Притом је занемарио сложене историјске, друштвене и идеолошке околности које су обликовале распад Југославије.
Пилиповић истиче и да у српској историографији не постоје радови који би на исти начин религији других народа давали толико одлучујућу улогу у политичким догађајима.
Посебно оштра критика односи се на методологију. Пилиповић оцењује да је реч о штиву које је ближе политички ангажованој публицистици него научној историографији. Он повлачи паралелу с ранијим полемичким делима о Српској Православној Цркви, наводећи да је и Омерчићев рад заснован на унапред постављеној слици о Цркви као извору политичког зла, какав је био јасно и изразито заступљен у доба комунистичке Југославије.
Један од главних аргумената у анализи односи се на недостатак ширег историјског контекста.
Пилиповић подсећа да српски национални идентитет није искључиво везан за Православље и светосавску традицију. Као пример наводи податке са пописа становништва из 1948, на ком се десетине хиљада становника Босне и Херцеговине исламске вероисповести изјаснило као Срби. По његовом мишљењу, та чињеница показује да се српски национални идентитет не може свести искључиво на деловање СПЦ.
У тексту се посебно осврће и на историјске околности из времена Другог светског рата.
Пилиповић подсећа на резолуције муслиманских првака из Босне и Херцеговине из 1941, којима су осуђивани злочини над Србима. Тиме настоји да покаже да је историјска стварност била далеко сложенија од поједностављених националних и верских подела које, како сматра, доминирају у Омерчићевом тумачењу.
Значајан део анализе посвећен је положају Српске Православне Цркве после Другог светског рата. Пилиповић наглашава да је Црква из рата изашла тешко ослабљена, с великим губицима у људству и инфраструктури, а затим се суочила с деценијама комунистичке репресије.
„Погледајмо, у том правцу, статистику из 1965. Савезне и Републичке верске комисије која ни Омерчића ни сличне њему не занима нити му ишта сугерише. РКЦ у Босни и Херцеговини имала је у 3 бискупије и 2 провинцијалата 856 верских службеника (од којих 407 свећеника и 429 часних сестара), Исламска верска заједница 798 (од којих џематских имама 111 и имама 681), а Српска Православна Црква у 4 епархије само 187 свештеника, 11 монаха и 60 монахиња), тј. укупно 262 верска службеника у свештеном и духовном чину. Однос свештеног кадара СПЦ према римокатолицима у Босни и Херцеговини био је угрубо речено 1:3, а исто тако и према Исламској верској заједници. Док су муслимани и римокатолици (независно од удела у становништву) имали скоро па подједнаки број верских представника, дотле су православни Срби на сваког свог свештеника имали шесторицу хоџа и фратара! Али опет, имагинизован и симулисан зао дух 'светосавља' и 'косовског мита' у таквим историографским конструктима узимао је свој данак..."
Због тога закључује да је теза да је таква институција могла да буде доминантан политички актер који усмерава друштвене процесе – неубедљива.
Као илустрацију наводи статистичке податке из средине шездесетих година. Према њима, Римокатоличка црква у Босни и Херцеговини имала је више од 850 верских службеника, Исламска верска заједница скоро 800, док је СПЦ располагала с једва нешто више од 250 свештених и монашких лица.
Пилиповић сматра да је то доказ да је СПЦ у организационом и кадровском смислу била далеко слабија него што је представљено у Омерчићевој интерпретацији.
Он исто тако подсећа на уништавање православних храмова у Босни и Херцеговини током Другог светског рата.
Логистички и организационо десеткована у Другом светском рату, суочена са комунистичком репресијом због „реакционарности“ и „национализма“, Српска Православна Црква није била нимало у сјајном положају нити је имала било какав привилеговани предуслов за успешну мисију, а камоли за „политичко дјеловање“! Урбане средине, историјска градска језгра у Босни и Херцеговини била су лишена катедралних (саборних) храмова Православља. До темеља, срвњене су са земљом цркве у Бихаћу и у Бањој Луци, а комунистички период су дочекале цркве у Тузли, Сарајеву и Мостару. Крајем 80-их година било је планова, због слегања терена, да се историјска Богородичина црква у Тузли измести из центра града, али је само залагањем Епархије зворничко-тузланске то спречено! Рат 1992–1995. донео је нове ране и проширио листу страдања, јер је историјска црква у Мостару доживела исту судбину као крајишке саборне цркве, уништена и поравната са земљом.
По мишљењу Пилиповића, без разумевања тих историјских траума није могуће објаснити духовно и национално буђење међу Србима крајем осамдесетих година.
Посебну пажњу Пилиповић посвећује начину на који су у књизи коришћени извештаји служби безбедности и описи народних сабора. Он сматра да је аутор из огромног броја догађаја издвојио искључиво оне који потврђују његову основну тезу. Тако су подробно описани скупови православних Срба, док су, како наводи, занемарени политички и верски скупови других народа и верских заједница који су се одвијали у истом периоду.
Према Пилиповићу, изостаје и анализа процеса који су се дешавали унутар Исламске верске заједнице и Римокатоличке цркве. Он подсећа да су и код других заједница постојали снажни национални покрети, верска окупљања и политичке поруке које су обележиле последње године Југославије. Без таквог поређења, тврди он, није могуће донети уравнотежен историјски суд.
Једно од централних места у анализи заузима личност патријарха Павла.
Пилиповић га описује као човека који је настојао да СПЦ држи подаље од непосредног политичког ангажмана. Он је, истиче Пилиповић, инсистирао на моралној одговорности и хришћанском односу према свим људима. Као доказ наводи његове познате поруке о томе да људи не бирају народ у којем ће се родити, али да сами одлучују хоће ли бити људи или нељуди.
Због свега наведеног, Пилиповић закључује да Омерчићева књига не пружа целовиту слику догађаја и да је оптерећена идеолошким приступом. По његовом мишљењу, озбиљна историографија мора да обухвати шири контекст, упоредну анализу свих релевантних актера и сложеност друштвених процеса који су довели до ратова деведесетих година.
Његова анализа тако представља не само критику једне књиге већ и шире упозорење на опасност да историографија постане средство савремених политичких обрачуна.
Уместо тражења једног кривца за сложене историјске трагедије, Пилиповић позива на пажљивије и уравнотеженије читање прошлости, у којем ће сви извори и сви актери бити подвргнути истом критичком преиспитивању.
*Др Радован Пилиповић је је историчар, теолог и директор Архива Српске православне цркве у Београду, аутор бројних монографија и научних радова из црквене историографије. Његово поље деловања усмерено је на српску црквену архивистику и историју и страдање СПЦ током 20. века, посебно за време Другог светског рата. Друге теме којима се бави су и историја руских избеглица у Краљевини СХС/Југославији, као и богослужбено поштовање јасеновачких новомученика.
Аутор је књиге „Ореоли и сенке – расправе из историје Српске Православне Цркве у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године“, студије „Архив Српске православне цркве : ка почецима црквене архивистике“ и бројних других радова.
СПН је раније писао о покушајима историјског ревизионизма и кривљења слике о СПЦ и на подручју Црне Горе.
