Изазови канонског поретка: Црна Гора између саборности и нових притисака
Новинар Владимир Вуковић објавио је у Политици онлајн текст који се бави положајем СПЦ, канонским поретком и све израженијим притисцима на СПЦ у Црној Гори.
Саопштење Спољне обавештајне службе Руске Федерације, о ком пише новинар Политике Владимир Вуковић у онлајн издању, не може се читати као пука политичка пропаганда, нити као још један у низу оштрих иступа усмерених против цариградског патријарха Вартоломеја, каже он. Иако је формулисано језиком државне анализе, оно у црквеном смислу представља озбиљно упозорење да је процес нарушавања канонског поретка Православне Цркве ушао у нову фазу.
Та фаза више се не исцрпљује притисцима споља, нити се ограничава на периферне просторе православног света, већ се све јасније се уочава настојање да се идентификују и искористе унутрашње слабости помесних цркава, ради подривања саборног поретка изнутра. Искуство Украјине показало је да поступци Цариграда нису ни спонтани ни изоловани, већ да представљају део шире и дугорочне стратегије.
Како се истиче у анализи, та фаза се више не ограничава на спољне притиске или удаљене делове православног света. Напротив, све је видљивија тежња да се идентификују и искористе унутрашње слабости појединих Помесних Цркава, како би се изнутра подрио саборни принцип на ком почива православно устројство.
Искуство Украјине показало је да такви процеси нису спонтани. Раскол у украјинском православљу није био изолован догађај, већ пажљиво припремљен модел у којем су се спојили политички интереси, спољна подршка и унутрашња црквена сарадња. То је пример како се, уз снажну политичку подршку и постојање унутрашњих црквених актера спремних на сарадњу, једна помесна Црква може довести у стање трајне поделе. Последице таквог деловања и данас су дубоко присутне у животу верника и у укупном стању црквеног јединства.
У тексту Политике указује се и на покушаје примене сличних образаца у балтичким државама, где се православне заједнице, уз подршку државних структура и идеологизованих кругова, настоје издвојити из свог канонског оквира и ставити под директну јурисдикцију Фанара. Ти потези, како се оцењује, део су ширег настојања да се Цариград позиционира као центар моћи изнад цркава.
У том контексту, Српска Православна Црква се препознаје као једна од Помесних Цркава које најдоследније бране саборни и канонски поредак. Управо због тога, посебну пажњу изазивају наговештаји притисака усмерених ка њеним унутрашњим просторима – пре свега, али не само у Црној Гори.
Помињање могућности аутокефалности такозване „Црногорске православне цркве“, како се истиче у анализи Владимира Вуковића, не треба посматрати као самосталан циљ. Расколничке структуре у Црној Гори немају ни духовну тежину ни широку подршку верног народа, али управо зато могу послужити као инструмент за продубљивање унутрашњих подела.
Кључно питање, стога, не налази се изван Српске Православне Цркве, већ унутар њеног сопственог црквеног простора, истиче Вуковић. У Митрополији црногорско-приморској деценијама постоје различита тумачења њеног идентитета и положаја, при чему поједини приступи наглашавају историјску посебност на начин који може довести до удаљавања од саборног устројства. Поједини кругови митрополију доживљавају као засебну историјску и политичку целину, а не као нераскидиви део јединствене Цркве.
Као симптом тог проблема у тексту се наводи и однос према Патријарху српском у Црној Гори, где га у појединим јавним иступима доживљавају као госта, а не као канонског поглавара у оквиру своје јурисдикције. То у црквеном смислу представља озбиљно одступање од канонске свести.
Историјско искуство на које аутор подсећа, показује да расколи у Цркви никада не настају искључиво споља. Они се рађају унутар саме црквене заједнице, кроз постепено слабљење јединства, да би тек потом били искоришћени и довршени спољним политичким утицајима.
Помињање могућности аутокефалности тзв. „Црногорске православне цркве“ не треба видети као циљ сам по себи. Расколничке структуре у Црној Гори немају ни духовну тежину ни широку подршку верног народа. Њихова улога је инструментална – да створе оквир у којем би се унутрашње недоумице и поделе могле даље продубљивати.
Због тога се закључује да ћутање у оваквим околностима не може бити неутрална позиција. Постоји оправдано очекивање да се јасно и недвосмислено разјасне ставови о односу према Фанару, о канонском положају Патријарха српског у Црној Гори и о границама толеранције према аутономашким тумачењима црквеног поретка.
Црна Гора је већ била простор покушаја да се Црква одвоји од сопственог народа. Данашњи изазови су тиши и суптилнији, али управо зато и опаснији. Управо због тога, како произлази из ове анализе, садашњи тренутак захтева будност, јасно разграничавање и повратак пуној саборности Српске Православне Цркве.
СПН је раније писао о евентуалним заједничким интересима црногорских државних власти и Фанара.
