Како разликовати канонску цркву од неканонске?
Српска редакција СПН-а разговарала је са протојерејем-ставрофором Слободаном Зековићем.
Он је старешина Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару и архијерејски намесник барски.
Након што је СПН са оцем Слободаном разговарао о положају СПЦ у Црној Гори, гоњењу УПЦ и скрнављењу моштију у Кијево-печерској Лаври доносимо нашим читаоцима разговор о фундаменталним питањима. Шта је то канонска црква? На који начин се и по чему разликују канонске од неканонских цркава? Уживајте у овом разговору!
Отац Слободан је говорио о томе зашто је значајно бити део канонске цркве, као и о разлици између канонских и неканонских цркава.
–Недавно сте у једној беседи говорили о значају канонских православних цркава и томе како верници других цркава не могу приступати Светим Тајнама. Можете ли појаснити читаоцима који су лаици зашто је важно бити део канонске православне цркве и зашто то није све исто и свеједно, а нажалост има и таквих коментара?
–Црква је, како исповиједамо у Символу Вјере, Једна, Света, Саборна и Апостолска. Црква је Тијело Христово, коме је Он глава, а ми крштени православни хришћани смо удови тога Тијела.
Послије Силаска Светог Духа на Педестницу, Свети Апостоли су пошли по свему свијету да, по заповијести Господњој, проповиједају Јеванђеље свим земаљским народима и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа.Они су благодат од Бога им даровану, рукополагањем преносили на своје ученике и наследнике, епископе, презвитере и ђаконе. Тако је настала црквена јерархија, односно свештенство. Тај непрекинути ланац преношења благодати кроз полагање руку од Светих Апостола до данас називамо Апостолским прејемством.
Апостоли су оснивали прве хришћанске заједнице, постављали у њима епископе, а ови опет презвитере и ђаконе. Временом су се око великих хришћанских центара, како се развијала црквена организација, формирале и прве Патријаршије. Ти центри су били Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим.
У првим вјековима хришћанства, трудом великих Отаца и Учитеља Цркве, утврђени су догмати вјере и свештени канони који уређују унутрашње црквено устројство и поредак. Ови догмати и канони потврђени су на Васељенским и Помјесним Саборима. Било је и много лажних учења која називамо јересима, која су на поменутим Саборима била осуђена и одбачена. Они који су били упорни у јеретичким учењима изазивали су расколе у Цркви и постепено од ње отпадали. Тако су после Четвртог Васељенског Сабора од Цркве отпали монофизити, чије наследнике данас представљају хришћанске монофизитске заједнице Јермена, Копта, дио Сиријаца, Етиопљана,и др. У 11. вијеку је дошло до великог раскола са Римом, који је такође отпао од Цркве.
Како се Црква ширила по свијету тако су , ради успјешније мисије и организације, формиране бројне помјесне цркве, од којих су неке данас потпуно самосталне у свом унутрашњем устројству или аутокефалне, а друге дјелују као аутономне у оквирима неке од аутокефалних цркава. И поред ове организационе „раздијељености“, оне све заједно чине Једну,Свету,Саборну и Апостолску Цркву Православну. То јединство се огледа у заједничком служењу Свете Литургије, у чувању чистоте вјере утврђене догматима Васељенских и помјесних Сабора, у чувању канонског поретка и устројства Цркве. Јединство Цркве је много пута кроз њену историју било изложено великим искушењима, али је благодаћу Божијом увијек било очувано и тако ће бити и убудуће, јер је Господ саздао Цркву на чврстом камену вјере, и врата паклена неће је надвладати.
Дакле, један је Господ, једна је и Црква Његова Православна. Зато је суштински важно да чувамо јединство Цркве и њен канонски поредак и да будемо под њеним окриљем.Јер изван Цркве нема спасења.
Раније је СПН писао како је УПЦ најпрогоњенија Црква тренутно у свету.
