Светогрђе у олтару и пребијени парохијани – да ли је то право лице ПЦУ?
У једном буковинском селу група разбојника је тукла парохијанке до крви, оскрнавила олтар и заузела цркву на неколико сати. Предводио их је човек у капуљачи.
У ноћи између 8. и 9. априла 2025, у селу Верхни Становци у Черновицкој области, група разбојника заузела је храм УПЦ након што су испилили браве и развалили врата. Неколико парохијанки је покушало да их спречи, за шта су одмах платиле: једној девојци су разбили главу штапом. Нешто касније разбојници су истерани из храма.
Међутим, шокантно је оно што су верници видели у олтару. Света одежда разбацана по поду, оскрнављен олтар, опљачкан ђаконик. Из понашања у светињи било је очигледно да људи који су привремено заузели храм нису били хришћани, већ безбожници. Замислите тек изненађење парохијана цркве Светог Николе када се испоставило да је банду плаћеника предводио клирик ПЦУ Роман Гришчук. И мада је он покушао да сакрије лице испод капуљаче дуксерице, парохијани цркве Светог Николе су га идентификовали.
Гришчук није само учесник, већ организатор насиља
Пре догађаја у Верхњим Становцима, представник ПЦУ Роман Гришчук ограничио се на хушкање – вређао је вернике УПЦ, објављивао провокативне постове и позивао на јуриш и отимање храмова. Понекад би се, у мантији, појављивао на „гласањима” крај цркава, али лично никада није узео пајсер или брусилицу. Међутим, у Верхним Становцима, Гришчук је прешао ту границу: директно је руководио провалом у цркву и чак је, како тврди једна од парохијанки, употребио силу против њих.
На видео снимку, до којег је дошао СПН, видимо како га парохијани питају зашто крши Божју заповест „Не кради“, а питају га и зашто његове колеге туку жене. Након овога, Гришчук је одведен на страну. Али нема никакве сумње да је то био он.
Још једном да подсетимо да је приликом покушаја заузимања храма, једна од парохијанки УПЦ задобила тешку повреду главе. Чак и ако Гришчук није сам задао ударац, он је, као координатор напада, дужан је да сноси пуну одговорност за поступке свог тима.
Скрнављење светиње
Након што је храм заузет, радикали које је Гришчук довео упали су у олтар. Храмовне светиње су разбацали, али најгоре је што су оскрнавили Светињу над светињама. Не знамо шта су радили са жртвеником (место где се спроводи Проскомидија), али на снимку се јасно види да су врата жртвеника широм отворена, а на престолу нема дарохранитељнице (посуда у којој се чувају Тело и Крв Христова).
Подсетимо, са становишта целе Православне Цркве, укључујући и Цариградску Патријаршију, УПЦ је канонска Црква, а њене Свете Тајне су благодатне и валидне. То значи да олтар (као и сам храм) треба у сваког хришћанина да изазива барем побожан однос. Али... Као што видимо, светиње храма само су изазвале напад љутње и ничим изазване антихришћанске агресије.
Баш зато то што се десило не може се оценити као било шта друго до светогрђе, и то намерно светогрђе. Ни након заузимања храма, радикали нису имали потребе да иду у олтар, а још мање да тамо чине било какве деструктивне радње.
Сваки православни хришћанин зна: олтар је најсветије место у цркви. Чак и ући тамо без благослова је грех. А чинити оно што су Гришчук и његови другови урадили је злочин пред Богом. Све што се догодило у Верхним Становцима не уклапа се у логику хришћанског живота. И нема ништа заједничко ни с Црквом, ни с Јеванђељем.
Хоће ли бити реакције?
Роман Гришчук није обичан активиста, он је јавно лице ПЦУ. На његовој страници налазе се заједничке фотографије са Епифанијем Думенком. Редовно даје политичке изјаве у којима позива на „затирање“ УПЦ. Гришчук не само да оправдава прогон верника, већ и позива на то. Управо је он написао да је посета црквама УПЦ „глас за руску окупацију“.
Сада његове активности превазилазе агресивну реторику. Свештеник ПЦУ није постао само пропагандиста – постао је директан учесник у злочинима.
Поводомо тога, постављамо сасвим логично питање: шта ће на све то рећи челници ПЦУ? Шта ће рећи Епифаније? Хоће ли Гришчук бити уклоњен из службе? Или награђен за „успешно чишћење“?
Друго, ништа мање важно питање је шта ће рећи оне Помесне Цркве које су признале ПЦУ као канонску Цркву? Суочени су с питањем: да ли је могуће комуницирати са представницима организације чији свештеници предводе скрнављење светог места?
Сигурни смо да ако би у било којој европској земљи група радикала на челу с духовником упала у храм друге конфесије, тукла жене до крви и скрнавила светиње, уследио би скандал на државном нивоу: кривични поступци, осуде од стране власти, медија итд.
Штавише, замислимо да се тај духовник сликао с поглаваром своје вероисповести и често појављивао у медијима. Каква би била реакција? Сигурно веома бурна. Али, у Украјини влада тишина. Нема одговора органа за спровођење закона. Ни једне изјаве из оних Помесних Цркава које на свакој Литургији помињу Епифанија. Ни једног покушаја да се заустави насиље.
Када ће почети крај?
Историја познаје примере када су власти затварале очи пред злочинима ако су почињени „за добро” народа или нације. У тим примерима све се завршавало насиљем и крвопролићем. И мало је вероватно да се сад нешто променило. Ако се данас жене некажњено туку у цркви, сутра могу почети и да пуцају.
И у том смислу, Роман Гришчук није само одвратна фигура, „којих има безброј“ у ПЦУ. Он је симптом болести која је захватила украјински верски и политички систем. Болест у којој је уместо људских права и права верника тиранија, уместо хришћанства проповед мржње и насиља, уместо жеље за светошћу постоје богохулни акти вандализма. Не постоје чак ни речи које би могле да опишу оно што наше очи виде.
УПЦ је тренутно изложена прогону, што савремена Европа радије игнорише. Цркве се цинично и демонстративно отимају верницима, пале и уништавају булдожерима. Свештенике туку и вређају, а против њих се покрећу кривични поступци за „подстицање мржње“ (мада би их, рекло би се, требало отворити против људи попут Гришчука). Верници УПЦ постали су нека врста трећег света, „неграђана“, који немају апсолутно никаква права. Јасно је да као хришћани не треба да узвраћамо злом на зло. Али морамо говорити истину.
Истина која се мора научити у другим Црквама. А ако нас не чују у Украјини, можда ће нас бар чути где се приноси Бескрвна Жртва?
А украјинска држава – ако жели да сачува остатке законитости – дужна је да одмах реагује на Гришчукове поступке. Он мора одговарати по украјинским законима. Он једноставно не може проћи некажњено. Јер у супротном ће то бити понављање 30-их, само на новом историјском преокрету.
