Архијереји СПЦ служили широм Црне Горе
У Црној Гори ових дана борави велики број архијереја СПЦ, који су широм земље служили у бројним светињама.
У оквиру посете Црној Гори архиепископ и митрополит милешевски Атанасије је у недељу 1. новембра, на позив манастирског сестринства, посетио манастир Бешка на Скадарском језеру, и по благослову архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Јоаникија служио Свету архијерејску литургију.
Саслуживали су настојатељ манастира Морачник игуман Николај и протојереј-ставрофор Никола Перковић. За певницом су појале сестре манастира Бешка са игуманијом Фотином.
Честитајући празник и учешће у божанској Литургији сабранима, митрополит Атанасије је у пастирској беседи рекао:
"Ми смо, по Божијој доброти, стално за том Духовном Трпезом и у предворју царства небескога. Већ овде се показује, као у једном убедљивом уводу, какво ће бити наше стање у вечности, јер смо сви заједно грађани царства небескога. Неки су више ушли у те просторе, али, сви смо се запутили ка тој стварности и дубини живота у царству небескоме, позвани од самога Господа, Домаћина, који све нас призива у живот вечни."
Владика је опоменуо присутне да се на путу ка вечном животу не сме никако оклевати. И како живот вечни треба бити ултимативни циљ свих нас.
"Нама је спасење главни циљ. Спасење за живот вечни, у животу вечном, у вечном царству Христовоме. Није оправдање ако неко оклева на том путу, корачајући, али, сви, и они први и они последњи, сви се налазимо на том једино важном путу, путу спасења, путу живота. Црква је један живи организам, који живи истом благодаћу Божијом и истим памћењем. Благодарили смо Богу и благодарићемо што нам је дао прилику да будемо учесници овога славља, заједно са свима вама", рекао је Митрополит Атанасије.
Монахиње манастира Бешка су у манастирској трпезарији приредиле заједничку трпезу љубави за све присутне.
Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Кирило, служио је Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Василија Острошког на Бриској Гори.
Тумачећи данашњу јеванђелску причу о богаташу и Лазару, владика Кирило је казао да Спаситељеве речи описују духовну стварност, те да их не смемо мењати како не бисмо отишли у јерес или раскол.
Истакао је једну од најважнијих заповести Господњих да љубимо ближње као саме себе, без обзира што то није лако и што смо, по речима преподобног Симона Атонског, грехопадом изгубили својство љубави, али да уз велике напоре можемо вратити својство љубави према Богу и ближњима.
„Зато су још неке изреке дате у Светом писму да бисмо ми почели да се усмеравамо према тој заповести. На пример, има код светих апостола записано да не чинимо ништа другом што не желимо да други нама чине. То је правило које, када би сви извршавали у свету, овај свет би био много боље место за живљење. Међутим, то правило је донекле пасивно. Пасиван однос према ближњем. Не чини. Међутим, некад је потребан и активан однос према ближњем. Зато је Спаситељ рекао: Чините другима како бисте волели да други вама чине.
Владика је с тим у вези појаснио да нама неће бити суђено само зато што нисмо чинили лоше, него зато што нисмо чинили добро, а могли смо.
„Управо, ова данашња прича о богаташу и убогом Лазару и говори о томе да богаташ није осуђен зато што је био богат и увесељавао се, него је он осуђен зато што није учинио добро дело према том сиромаху кога је видио код својих врата. Није он био далеко нити је непознат. Чак су и пси долазили код њега и лизали његове ране, али богаташ није помогао убогом Лазару. А и убоги Лазар није се нашао у наручју Авраамовом само зато што је убог, него зато што у тој његовој невољи није очајавао, није губио веру.“
Владика Кирило је потом поучио да треба да, читајући Свето писмо и изучавајући својства нашег Бога који није апстрактан, него се јавио и као човек, следимо Његов пример, колико можемо, јер и из житија светих видимо да су животи светитеља заправо продужени Христов живот кроз време.
„Зашто је то тако? Зато што су свети имали исте или сличне особине. Наравно, не може се достићи тај идеалан случај Богочовека Христа, али су по својој могућности опонашали врлине које има Господ Исус Христос. Није довољно, и данашњи Апостол нам говари да не помаже пуко испуњавање закона, него је у Христу нова твар, како говори Свети апостол Павле. Да бисмо достигли до те нове твари, до преображаја у Богу, потребно је да се трудимо да испуњавамо речи Јеванђеља, а не само да испуњавамо формално. Треба да се трудимо да доживимо унутрашњи преображај, да наше срце почне да саосећа са Богом. Нарочито да саосећа са Његовим последњим данима и Његовим распећем.“
Подсећајући колико је суров овај свет који је распео Господа Исуса Христа, безгрешног човека и Бога, владика је нас је упутио на срчано покајање и прображај како бисмо и сами достигли врлине милосрђа и љубави чији пример нам је дао сам Христос.
„Дакле, није то само понашање. Није Он само дао морални прмер него нам је Он дао и силу да то следимо кроз свете тајне. Он је увек, а нарочио у Светој евхаристији, по среди нас и Он нам даје силу, али треба ту силу да ми користимо активно и да је показујемо својим делима, јер вера без добрих дела је мртва вера, како је то рекао Свети апостол Јаков и да нарочито се чувамо тога да презиремо било ког нашег ближњег. Дакле, у сваком свом ближњем да видимо лик Христов.“
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је нагласио да нам ова јеванђелска прича открива још једну важну ствар, а то је да се, нажалост, неће сви спасити и да је и мука реална и вечна, те да треба да са страхом Божијим градимо своје спасење.
„Јасно је из ове приче да је пред очима Спаситељевим је све откривено, да човек не завршава својом смрћу. Он само продужава други начин живота. Црква то јасно учи да кад се душа одвоји од тела, тело се распадне на елементе од којих је састављено, а дух даје матрицу живота и то што покушава наука да све протумачи кроз телесне процесе, то је све недостатак знања. Наука се труди да сазна, међутим, делимично знамо, али Спаситељево учење у Светом писму објашњава да је душа главна и да душу треба испунити новим садржајем духовним. Наравно да се и тело спасава, али не само по себи, него дејством духа. Душа је матрица и она продужава да живи после смрти. Зато се ми молимо за упокојене и особито Црква има учења да зависно од живота човека душа његова одлази на место гдје ће чекати страшни суд, где ће бити опште васкрсење мртвих.“
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Кирило, на крају је, поучио да све што имамо, да нам је од Бога, те да не смемо да се гордимо ни богатством, ни мудрошћу, ни лепотом, него да свим што имамо располажемо благоразумно, подсетивши на Спаситељеве речи: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.
Епископ пакрачки и славонски Јован служио је уз молитвено учешће архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Јоаникија, Свету архијерејслу литургију у Цетињском манастиру.
Владика Јован се сабранима обратио након прочитаног јеванђелског одељка.
На крају Литургије служен је помен упокојеним професорима и ђацима Цетињске богословије.
Владика пакрачки и славонски у уводу је казао да смо данас дошли да се поклонимо пророку какве Бог диже онда кад се људи успавају и кад им се живот чини мирним.
„Као што и Христос каже да није дошао да донесе мир у овај свет, него мач, тако пророка подиже Бог сваки пут кад у нашој историји људској затреба онај који говори истину. Два пророка је подигао наш народ на два слична места. Овде на Цетињу где је све опкљено брдима и планинама и само човек може да гледа у небо. Тако је и Његош гледао у небо и постао пророк. Исто је такво место на Велебиту. Зове се Смиљан. Исто је тако опкољено брдима и планинам и то место је родило Николу Теслу. Два велика пророка које је дао Бог у нашем народу за цели свет. Њих је подигао да нам кажу да ваља живети срцем. Бог подиже пророке овакве какве је подигао у данашњи дан. Његошу кад се он упокојио на постељи свога стрица Светога Петра Цетињскога. Подигао га да би и нама и васколиком свету благовестио да је дошао Христос са мачем, да раздвоји козе од оваца. Да раздвоји право од неправога и да гледа у небо, челом да гледа у вечност, па је зато човек. Зато је Бог подигао пророка, не да би нас умирио, не да нам да привидни мир, него да би подигао буру какву су подизали прорци кроз историју Старога завета, кроз историју Израиља и да би тако човек у тој бури срца пробуђеног, ишао напред, ишао царству небеском, царству Оца, Сина и Светога Духа, Тројице једносуштн и нераздељиве којој слава у векое векова“- закључио је владика пакрачки и славонски Јован.
Владика диоклијски Пајсије, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Петра Цетињског у Спужу.
Тумачећи данашње Јеванђеље о богаташу и Лазару, владика је на почеку казао да нас оно поучава како да живот проведемо као они који су мудри и онако како је то Бог предвидио за свакога од нас.
„Та прича говори о неком богаташу коме се ни име не помиње и о једном човеку убогом по имену Лазар. И видимо да на самом почетку ове приче Господ прави између њих разлику. Онај човек који није живео живот достојан и онако како треба, да се њему име више и не помиње. А онај човек који се удостојио царства небеског, да његово име остаје да се памти у векове векова.“
Владика Пајсије је потом појаснио да не смемо површно тумачити ту причу, јер ни богатство ни сиромаштво сами по себи нам не гарантују ни рај ни пакао.
„Ако се удубимо у смисао ове приче, видећемо да између њих двојице постоји много већа разлика, јер има и богаташа и сиромаха у паклу, и једних и других у рају. Због тога што, иако Господ нам заповеда да се не богатимо на овоме свету, него да своје богатство стекнемо на небесима, Он ипак не одбацује онога ко своје богатство користи како би другима помогао и на корист других. А има, са друге стране и оних сиромашних, који можда и не би били сиромашни, да могу да буду богати. Због тога се ни они не могу удостојити царства небескога. Јер, као што између богаташа који је везао срце своје за богатство, то богатство је препрека и оно што га раздваја од Бога, има и сиромаха које то њихово сиромаштво одваја од Бога. Не само да их одваја, него они чак некад оптужују Бога да је Он крив што они живе таквим животом.“
Владика је потом појаснио да је поука ове јеванђелске приче да ништа у овом свету не сме да стоји између нас и Бога.
„А поука ове јеванђелске приче, браћо и сестре, јесте да ништа на овом свету не сме да стоји између нас и Бога, тј. да свим својим бићем будемо посвећени Богу и закону Божијем и да ако нам Бог да да у овом животу имамо више добара, да заблагодаримо Богу, ако оскудевамо у нечему, опет да му благодаримо што је то тако. Шта год у овом свету да нас задеси да увек Богу будемо благодарни и да осећамо Његову доборту и Његову близину. Управо то је чинио овај убоги Лазар. Како се каже да је био и сиромах и у тешким ранама и нико од људи се није на њега смиловао, па ни овај богаташ, чак су више милости према њему показивали пси који су лизали ране његове. А онда када се завршио овозмаљски живот и једнога и другога, он се нашао у рају, а онај богаташ у паклу. Заправо, није Лазар својим сиромаштвом заслужио царство небеско, него својом смиреношћу, својом благодарношћу Богу и својом надом у Бога. Није ни за шта представљао ни те његове ране, ни његово сиромаштво, него Богу благодарио и Бога прослављао. А насупрот њему, онај богаташ нити се сећао Бога, нити је уопште размишљао да се се то његово бигатство једнога дана потрошити и да ће без њега остати.“
Затим је владика сабранима говорио о бремену Светог Петра Цетињског.
"А такав пример једног човека јесте и Свети отац наш Петар Цетињски кога ми и јуче и данас прослављамо, коме је овај свети храм и посвећен; ко је много невоља претрпео, не због себе, него због народа и оне свете службе коју је вршио. Као господар Црне Горе, могао је много боље да живи него народ његов, али је он изабрао да у свему носи патње свога народа, да у свему састрадава и да свакоме од његовог личног брремена узме по мало и стави на своја плећа. Заиста, тако изгледа један прави пастир, прави владика који увек састрадава са својим народом. Колико је само невоља он поднео, то само Бог и он знају, али ни једног тренутка он није посумњао у Божију правду ни у Божији промисао. Због тога и ми данас, као што је и он прослављао Бога, ми захваљујући њему и прецима који су чували нашу веру, градимо храмове, молимо се Богу и имамо све ово што имамо. И видите, како и у најтежимо тренуцима, Бог увек да снаге да се оно што време доноси изнесемо како треба и како је достојно онима који се називају хришћанима."
Раније је СПН писао како је Светопрохорска обитељ прославила славу.
