Вече посвећено „Дому за маме“ у Подгорици
У подгоричком Саборном храму уприличено је вече посвећено „Дому за маме“.
У крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици након претходно одслужене вечерње службе и акатиста Пресветој Богородици, који се служио и у параклису Светог Амфилохија Иконијског пред иконом Пресвете Богородице Утешитељке беба убијених у мајчиној утроби, одржано је добротворно вече посвећено раду и мисији „Дома за маме“ из Београда, који пружа уточиште и подршку трудницама и мајкама са малом децом, међу којима су и жене које су, одлучивши да роде, остале без ослонца у својим породицама и најближем окружењу.
О значају ове мисије, заштити нерођеног живота и одговорности заједнице према мајци и детету говорили су Александра Исаиловић и протојереј Јован Пламенац, док је програм водио Борис Мусић.
Сабрању су присуствовале и мајке са децом из Дома, а међу присутнима је био старешина Саборног храма, протојереј Никола Пејовић.
Вече је било и прилика да се присутни позову да новчаним прилозима, у складу са својим могућностима, подрже рад Дома.
У уводном обраћању, Борис Мусић указао је на хришћанско разумевање људског живота као светиње и дара Божјег, нагласивши да достојанство човека, створеног по лику Божјем, не зависи од његовог узраста, здравља, материјалног положаја или прихваћености у друштву.
Говорећи о заштити живота, Мусић је истакао неопходност да се са пажњом чују страхови, усамљеност и невоље жена које се суочавају са тешким животним околностима. Нагласио је да хришћанско залагање за живот подразумева конкретну помоћ мајци и детету, пружање сигурности и спремност да се подели терет, што је позив очевима, породицама, Цркви и читавој заједници. Посебно је указао на потребу милосрђа и наде у Божје исцељење за оне који носе болно искуство абортуса, повезујући смисао сабрања са јеванђелским позивом на љубав потврђену делима.
Представљајући рад Дома, Александра Исаиловић објаснила је да је реч о програму Савеза за рађање и живот, намењеном трудницама и мајкама са децом до навршене прве године живота. Поред привременог смештаја, Дом пружа социјалну и правну помоћ, као и свакодневну подршку у којој учествују медицинске сестре.
Исаиловић је нагласила да је суштина њиховог рада у томе да жена добије ослонац у једном од најосјетљивијих периода живота — током трудноће и у првим месецима материнства. Истакла је да су мајке и деца који су присуствовали вечери најнепосредније сведочанство значаја такве подршке, те да је мисија Дома усмерена на очување живота и оснаживање породице.
Она је навела да се рад Дома финансира искључиво донацијама друштвено одговорних појединаца и предузећа, без сталних прихода, захваливши свима који помажу. Изразила је и жељу да се ова мисија прошири, како би слични домови били основани и у Црној Гори.
Протојереј Јован Пламенац је у свом обраћању посебно истакао одговорност свештеника да разумеју невоље људи који им се обраћају, указујући на поверење са којим им породице поверавају своје најтеже животне дилеме:
„Посебно је важно да ова тема интересује свештенике. Зашто? Зато што се многи нама свештеницима обрате са својим проблемима чак и пре него својим укућанима, па и пре него медицинској струци. И зато је пресудно важно да ми дубински разумемо овај проблем о којем ћемо вечерас да говоримо.“
Говорећи о „Дому за маме“, отац Јован је указао на значај уточишта за жене које трпе притиске да прекину трудноћу, понекад управо од оних од којих очекују највећу подршку. Присуство мајки и деце на овој вечери издвојио је као живо сведочанство смисла помоћи коју Дом пружа.
Током свог излагања прота Јован је посебан акценат дао на православно разумевање човека као биће психосоматско – састављено од душе и тела, чије достојанство, како је нагласио, треба препознати од самог зачећа:
„Они су знали да је човек од самога свога зачећа и да је тада постао јединствено биће. Дакле, није он тада постао човек телом, а не душом, нити душом, а не телом, него је постао јединствено биће које чине његово тело и његова душа.
Дакле, постао је личност, биће које има своју слободу, и по тој слободи је боголик.“
Из тог становишта, отац Јован је питање заштите нерођеног живота представио као питање односа према конкретној личности. Указао је и на одговорност очева и најближих сродника, наглашавајући да се терет одлука и њихових последица не може свести само на жену.
Осврћући се на начин на који се о абортусу говори у јавности, упозорио је на свођење ове теме на демографске показатеље и број становника:
„Када говоримо о абортусу, често кажемо: наш народ одумире. Онда бројимо колико људи умре годишње, говоримо да опада наталитет и да треба да забранимо абортус да бисмо имали више деце. Ружна је то рачуница. Нису људи неке куглице или коцке које ћемо померати да бисмо испунили квоту, неки број житеља у држави или народу. У питању је, пре свега, грех, грех убиства.“
Према његовим речима, хришћански одговор на ову тему мора да обухвати личну одговорност и преиспитивање сопственог живота. Говорећи о покајању, нагласио је да оно захтева промену која се види у свакодневном односу према другима:
„Није покајање у томе што ми вичемо: тешко ми је, оче, то ме тишти, то ме притиска. Није самоосуђивање покајање. Покајање мора бити делатно. Покајање је процес. Покајање је наш живот. Покајање је, како и сама реч метаноја каже, преумљење. Значи, морамо да променимо свој живот, да то више не радимо и да се трудимо да то ни други око нас не раде.“
У завршном делу обраћања, отац Јован је повезао позив на покајање са конкретном подршком мајкама и деци. Помоћ Дому представио је као прилику да се вера посведочи трудом, одрицањем и бригом за ближње:
„Ево, један од начина је да овој деци која су овде помогнемо, да и она изађу на пут. […] Када приложимо, када дамо нешто, то није само због онога коме то чинимо, него и због нас. То је наше покајање. То је делатно покајање. Значи, без труда, без дела, без одрицања нема покајања. Кајем се само ако то покажем својим делом, својим животом.“
Са вечери посвећене „Дому за маме“ упућен је позив да брига за живот буде праћена трајном и конкретном подршком трудницама, мајкама и деци. Представљена мисија подсетила је на значај заједнице у којој жена, суочена са неизвесношћу и недостатком породичног ослонца, може да пронађе сигурност, разумевање и помоћ.
Раније је СПН писао како је музичка група из Бара издала први спот.
