Марк Брновић и нови ток српско-америчких односа
Америка показује равнодушност према Балкану, али не и интерес без рачунице, сматра др Невен Цвјетићанин.
Зашто Србин Марк Брновић није више кандидат за амбасадора САД у Србији? Др Невен Цвјетићанин, научни сарадник на Институту друштвених наука, недавно је у ауторском тексту анализирао разлоге за то.
Др Цвјетићанин сматра да је изостанак именовања амбасадора у више балканских држава део промишљене америчке стратегије: прагматичног вакуума који оставља простор за тактичко маневрисање. Америка није нестала са Балкана, али је смањила присуство до мере која јој омогућава да посматра и реагује само онда када се појави нешто што прети да промени постојећи поредак
Др Цвјетићанин оцењује појам „дубоке државе“ као темељ сваког стабилног државног система. Аутор подсећа да је способност државе да одржи континуитет и институционалну дубину оно што је разликује од партијских творевина или пролазних режима.
Историјски примери попут Мао Це Тунга и Шарла де Гола, који нису посегнули за осветом према својим идеолошким противницима, наводе се као модели државничке зрелости. Њихов циљ, како истиче аутор, није био уништење противника већ очување јединства државног ткива. Управо на том контрасту др Цвјетићанин указује на српско искуство, где је често изостајала свест о дугорочним последицама унутрашњих подела.
У другом делу текста пажња је усмерена на америчку политичку сцену и повратак Доналда Трампа на власт. Истиче се да Трамп у другом мандату делује помирљивије према традиционалним структурама државе, формирајући „верзију 2.0“ свог покрета. У том контексту посебно место има именовање сенатора Марка Рубија за државног секретара, што се оцењује као прагматичан потез који је успоставио равнотежу између Трамповог покрета и институционалног апарата САД.
У наставку се разматра и питање америчке дипломатије на Балкану. Аутор подсећа да Вашингтон већ дуже време у региону нема именоване амбасадоре, што тумачи као доказ да САД преферирају прагматичан, „невидљив“ приступ преко отправника послова. Такав модел, према тексту, омогућава флексибилност у управљању кризама у Србији, БиХ и на Косову и Метохији без потребе за снажним јавним ангажовањем.
У том контексту, др Цвјетићанин посебно помиње Марка Брновића, америчког политичара српског порекла, који је у јавности био препознат као потенцијални кандидат за амбасадора у Београду. Иако би, по оцени аутора, Брновић био „најбољи мост између два народа“, он се, због геополитичких околности и унутрашњих приоритета америчке политике, није уклопио у тренутни дипломатски модел. Уместо њега, САД су одлучиле да на терену остану са отправником послова – дипломатом који делује дискретно, али ефикасно.
У закључку текста, аутор наглашава да Србија мора одговорити истом мером – развијањем „сопствене дубине“ у стратешком мишљењу и рационалним дипломатским приступом према Вашингтону. Брновић, иако није именован за амбасадора, остаје важна личност у односима две земље и потенцијални савезник српских интереса у америчком политичком простору.
СПН је раније писао да је владика Максим дао благослов Марку Брновићу да се кандидује за амбасадора САД у Србији.
