СПЦ је прославила Светог Иринеја (Ћирића) Исповедника, Епископа бачког
Њега је Свети Синод СПЦ релативно недавно уврстио у лик светих.
Oвај изабрани сасуд Духа Светога и смерни архипастир Цркве Христове роди се од угледних и богобојажљивих родитеља Исидора и Евелине (рођ. Кречаревић) 19. априла (1. маја) 1884. године у Сремским Карловцима.
Отац његов беше народно-црквени секретар, тј. највиши чиновник у Карловачкој митрополији. Добивши ово богодаровано дете, родитељи га седмог дана по рођењу одводе у свети храм, где прима свете тајне крштења и просвећења. Тада му родитељи његови наденуше име Иван, што ће рећи Бог је милостив.
Оставши врло рано без родитељâ, Иван се са братом Стеваном настањује у Новом Саду, где бригу и старање о њима преузима њихов стриц, знаменити новосадски прота Милан Ћирић.
У родном месту Иван завршава основну школу 1894. године, а у Новом Саду гимназију са испитом зрелости 1902. године. Духовну академију у Москви завршава 1906. године, настављајући студије у Бечу на философском факултету, где 8. јуна 1908. године стиче звање доктора философије из научне области семитологија.
Исте године, пред празник Рождества Христовог, у својој двадесет и трећој години, у фрушкогорском манастиру Хопову прима монашки постриг од архимандрита др Августина (Бошњаковића). На монашењу добија име Иринеј.
Монах Иринеј бива рукоположен у ђаконски чин, руком Патријарха српског Лукијана.
У наредне четири године бива рукопроизведен за протођакона, а потом и за патријаршијског архиђакона.
Тако благовест мира и добре воље беше оно што испуњаваше све дане земнога живота овога слуге Господњега.
Априла месеца лета Господњега 1909. јерођакон Иринеј бива постављен за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима. У септембру исте године за доцента на предмету Стари Завет са археологијом и јеврејским језиком у Српској православној богословији у свом родном месту.
Као професор преводио је старозаветне текстове са јеврејског језика, пропративши их својим коментарима.
Када је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве образовао Комисију за превод Светог Писма, именован је за њеног члана. Овај неуморни трудбеник на њиви Господњој даде и свој немерљиви допринос развоју српске богословске књижевности, што сведочи велики број чланака у богословским часописима и новинама у издању Српске Православне Цркве.
Још од младости своје поче се бавити иконографијом, сликарством и песништвом, а велики део живота свога беше посветио изучавању црквеног појања, и то не само нашег народног појања већ и древног источно-ромејског (византијског), руског и румунског.
А оно што испуњаваше целокупан живот његов беше преводилачки рад, јер дар познавања многих језика би још један у низу дарова којима га бејаше украсио Господ.
Овај угодник Божји и велики архијереј Српске Православне Цркве, којој као епископ верно служаше равно тридесет и шест година, беше велики подвижник, богослов и проповедник, а пре свега – исповедник свете вере православне.
Беше и песник, уметник, истински родољуб… За време земнога живота проповедаше свето православље у Лондону, Глазгову, Оксфорду, Паризу, Берну, Штокхолму, Бечу, Авињону, Софији и Цариграду. Уз помоћ протојереја Алимпија Поповића, код бачких Русина покреће враћање прадедовској вери.
Организује православне часописе на русинском језику, рукополажући и двојицу Русина и постављајући их на парохије у Епархији бачкој.
Неуморно путујући, шири мир и слогу, утврђујући устројство и јединство Цркве Српске. Служио је и проповедао неуморно, чак и под ведрим небом, а народ га увек срдачно и свечано дочекиваше куд год би долазио.
Иза њега остаде збирка веома поучних архипастирских посланица, најчешће објављиваних о празнику Рождества Христова, али и у другим приликама.
Не имајући страха у срцу својему, јер ,,у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље” (I Јов. 4, 18), своју савршеност у љубави Христовој пројави и тиме што од сигурне смрти спасе преко две хиљаде и осам стотина српске деце из логора у Шарвару, на крајњем западу Мађарске.
Из логора у Шарвару, током тих страшних времена, стиже у Бачку укупно шеснаест транспорта са близу три хиљаде деце и одојчади, и са сто осамдесет и четири породиље, који беху размештени у педесет и пет црквених општина.
Међу њима беше и преко две стотине словеначке деце, коју, заједно са осталом децом, не само да избави од смрти која им предстојаше него се и стараше да их размести по домаћинствима широм Бачке, оснивајући и болнице Епархије бачке за њихово лечење и збрињавање.
Одмах по завршетку рата, мрзитељи имена Божјега оклеветаше владику Иринеја, прогласивши га народним непријатељем и издајником. Вргнувши га у кућни притвор, у коме беше и за време рата, Владика проведе у њему седамнаест месеци, све до почетка 1946. године.
Лишивши га слободе, забранише му да одлази у Београд на седнице Светог Архијерејског Синода и на заседање епископске конференције.
А то све беше само почетак страдања. И као што служитељи ада ухватише и осудише Христа ноћу, тако и комунисти убрзо приготовише ноћни поход скојеваца на Владичански двор.
У јарости својој, избезумљени зверском мржњом, каменоваху Владичански двор у коме владика Иринеј беше заточен. И тада, један већи камен, разбивши прозор, погоди у потиљак остарелог владику, а сами Господ га спасе те га ова избезумљена руља не уби.
Тако све до онога дана када се обрете у Оџацима на Преображење 1946. године, где се стече велико мноштво православног света да дочека свог архијереја, који дође у то место ради освећења капеле за парохијске потребе, у тада новооснованој парохији и црквеној општини.
Међу ово стадо Христово бејаху се кришом увукли и грамзиви вуци, исти они безбожни и безакони комунисти који га и прогањаху одраније. Угледавши га, они, разјарени и у обести, намах кидисаше на њега попут дивљих звери, јер се већ раније бејаху договорили да га убију.
Јурнувши на парохијски дом, где Владика беше пронашао уточиште са народом и свештенством, ударише на овога светога старца и стадоше га бесомучно тући. Свештенике његове претукоше и ножевима избодоше, док блажени старац једва претече од тешких удараца које му зададоше.
После свега овога што се догађаше, Владика се сасвим повуче у Владичански двор, ретко излазећи ван града и све више бивајући прикован за болесничку постељу, јер му се кичмена мождина стаде сушити, будући трајно оштећена од последицâ напада.
Од тешких удараца које задоби, блажени старац се више никада не опорави, а његово старачко тело бејаше све слабије. Године 1952. одлази на једногодишње лечење, са намером да се после тога поново врати на дужност епархијског архијереја. Али, због оронулога здравља и болести, која је све више напредовала, више никада не преузе управљање епархијом.
Овај верни слуга Божји и архипастир Цркве Христове предаде своју праведну душу, 6. априла 1955. године, Господу за Кога је са радошћу и благодарењем подносио дугогодишња страдања.
Његово свето тело би положено у крипту Саборног светогеоргијевског храма у Новом Саду на Благовести 1955. године.
На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, одржаном маја месеца 2022. године у Сремским Карловцима, његовом родном граду, епископ Иринеј (Ћирић) би прибројан лику светих са датумом празновања 24. марта/6. априла.
Раније је СПН писао о војницима Цркве Христове.
