Манастир Куманица-духовна оаза и место исцељења
Између два гранична прелаза Србије и Црне Горе, тик уз жељезничку пругу Београд-Бар, налази се по много чему чувени православни манастир Куманица.
Како је то неко раније записао, реч је о светињи која спаја не само две братске државе одвојене политиком, већ сједињује и људе свих вера који долазе у овај манастир по лек.
Поуздано се не зна када је манастир подигнут, вјероватно између 13. и 15. вијека, али је од 18. вијека био у рушевинама. Пројектом пруге Београд-Бар требало је да шине иду преко дијела манастира, али је ипак помјерен потпорни зид на пет метара од цркве. Једино је љековита вода, која је својевремено текла испод самих темеља храма, отекла испод пруге, али је и данас користе вјерници, пију је и њом се умивају, тврдећи да лијечи све што се може излијечити.
Почетком осамдесетих година прошлог века црква је делимично обновљена, а коначно пре 13 година када је Музеј из Пријепоља покренуо обнову.На двехиљадиту годишњицу од Христа.
Не зна се ко је подигао манастир, али се вјерује да је ктитор била властелинска породица Куманичићи, која је потицала из ових крајева, а касније се помињу у области Рудника. Према некима потиче од монаха побјеглих из Куманова, док је Александар Дероко, познати српски архитекта и писац и члан САНУ сматрао да потиче од имена Куманаца, Бугара.
Манастир је посвећен арханђелу Гаврилу. У њему се чувају мошти Светог Григорија Куманичког, који се у једном запису помиње као српски просветитељ и бивши архиепископ из богоизабране лозе Немањића.
Свети Григорије је на овом месту живио тешким монашким животом, одакле одлази у Грчку на Атос гдје гради манастир Григоријат. Како је манастир запаљен 1761. године, монаси манастира Хиландара доносе светитељске мошти, али је убрзо после тога Куманица срушена.
Археолози Дејан Радичевић и Емина Зечевић пронашли су у олтару цркве саркофаг са моштима. Открили су га у олтарском дијелу цркве, на мјесту гдје се ријетко када, или никако не сахрањује.
Претпоставља се да је реч о једном од највећих тадашњих црквених великодостојника. У Полимљу се често може чути и легенда по којој су мошти светог Саве склоњене пред најездом Турака у последњи час, односно да су на Врачару спаљени нечији туђи остаци, те да су чудотворне мошти српског архиепископа управо овдје похрањене.
На дан Светог архангела Гаврила, 26. јула сваке године око манастира се окупи на хиљаде православаца, католика, муслимана, али и атеиста, који преноће под ведрим небом крај светих зидина, надајући се излечењу. Вјерује се да посјетом Куманици слијепи прогледају, хроми проходају, а нероткиње рађају. Током ноћи се пале свијеће за здравље живих и покој душа и разгрешење мртвих.
Раније је СПН писао како је у Бугарској служена прва Литургија после 400 година у Манастиру Светог Јована Крститеља.
