Данас је Крстопоклона недеља: љубав према Богу и ближњима симболишу вертикала и хоризонтала Крста
Трећа недеља Великог поста назива се и Поклоњење Крста. Тада славимо Часни и Животворни Крст. Али, не крст који представља страдање, већ крст који представља победу и радост.
На великом бдењу, после великог славословља износи се Крст на средину храма у свечаној литији. Ту остаје целе седмице.
После службе, одржава се посебан обред поклоњења Часном крсту.
Све то јасно говори о смислу таквих обреда. С једне стране, у средини поста и ако смо посвећени посту заиста, почињемо да осећамо физички и психички напор, и њихове последице. С друге стране, на известан начин, на половини смо и почињемо да назиремо и крај путовања, а Васкрс постаје све јаснији у нашим мислима.
Велики пост за хришћане је самораспињање, ма како то звучало ограничено и претерано – то је наш покушај да се приближимо Богу.
Господ је рекао „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме свој крст и пође за мном“.
Међутим, ми се нећемо спасити својим, већ Христовим крстом, Његовим страдањем. Његов Крст даје не само значење, већ и силу свим другим крстовима.
Владика Његош рекао је „Крст носити нама је суђено“, али наш крст није ништа без Христовог Крста.
Зато су и свети оци предвидели да нам усред напора изнесу Часни Крст, да се под њим одморимо и обновимо снагу – као кад путници у оази налазе одмор и обнављају снагу под моћним дрветом, крај извора.
Стога није ни чудо да се Крст назива Дрветом живота које је посађено у Рају.
Јер, ми очекујемо свога Цара, нашег Господа, Христоса, који ће нам показати Своју победу над смрћу и грехом, у слави дана Васкрснућа.
Он је тај који нам унапред шаље Своје царско жезло – Животворни Крст, да нас испуни радошћу и припреми да Га дочекамо у Победи.
И зато су свети оци испланирали да прослављањем Животворног Крста усред поста, који нас подсећа на горко језеро суза наших прародитеља који су имао блаженство и изгубили га. Али, и да нас подсете да и учешћем у Дрвету Живота нећемо више умирати, већ ћемо живети вечно.
Тон посних богослужења се мења, у првом делу Великог поста истиче се наш напор и очишћење, а сад нам се скреће пажња да оно није крај. У другом делу поста откриће нам се да је наш напор учешће у тој тајни, на коју смо тако навикнути да је готово схватамо здраво за готово.
Наставак одломка из Јеванђеља који смо споменули гласи: „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати“ (Мк. 8, 34-35).
Господ нас опомиње да је све ствар нашег избора, начина на који ћемо употребити или злоупотребити своју слободу, да ли ћемо „распињати“ себе (своје страсти) или друге.
Његов Часни Животворни Крст нам је показао тајну љубави у којој „страда“ наш егоизам, и кроз коју постајемо достојни Вечности.
Љубав према Богу и ближњима, који симболишу вертикала и хоризонтала Крста, све су што је човеку потребно.
Крст ће бити суд свету и „на том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра стоји свако од нас“ (о. А. Шмеман).
