Живот и мучеништво светих царских новомученика Романових
Цар Николај II Романов и његова породица пострадали су 1918. Уводећи Русију у Велики рат на страни Антанте, он је несумњиво допринео спасу Срба и српске државе.
Свети царски новомученици Романови заузимају посебно место у историји Руске Православне Цркве и целокупног православног света. Последњи руски цар, Николај II Романов, његова супруга царица Александра Фјодоровна и њихово петоро деце – Олга, Татјана, Марија, Анастасија и царевић Алексеј – страдали су у ноћи између 16. и 17. јула 1918, а њихово мучеништво остало је један од најпотреснијих догађаја руске историје XX века.
Цар Николај II ступио је на престо 1894, после смрти оца Александра III. Крунисан је две године касније у Успенском сабору московског Кремља. Током владавине посебну пажњу посвећивао је животу Православне Цркве, подизању храмова и манастира и ширењу духовног живота. У време његове владавине изграђено је више од 10.000 парохијских храмова и основано преко 250 манастира. Са супругом Александром Фјодоровном био је познат по дубокој побожности, редовном учешћу у богослужењима и строгом држању црквених постова.
Царица Александра, рођена као принцеза Алиса од Хесена, прихватила је православну веру након удаје за руског цара. Велики део живота обележила је њена брига за наследника престола, царевића Алексеја, који је боловао од хемофилије. Болест сина, као и тешке политичке прилике у Русији, оставиле су дубок траг на царску породицу, која је и у најтежим околностима настојала да сачува молитвени и породични живот.
После Фебруарске револуције 1917, цар Николај одрекао се престола, желећи, како је говорио, да спречи даље проливање руске крви. Царска породица најпре је држана у заточеништву у Тобољску, а затим пребачена у Јекатеринбург, где је била затворена у Ипатијевом дому. Заједно с њима добровољно су остали и њихови верни пратиоци – лекар Јевгениј Боткин, собарица Ана Демидова, кувар Иван Харитонов и лакеј Алексеј Труп.
У ноћи између 16. и 17. јула 1918, цар Николај, царица Александра, велике кнегиње Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и царевић Алексеј, убијени су заједно са својим верним слугама. Према сведочењима савременика, последње месеце живота провели су у молитви, смирењу и хришћанском трпљењу, без мржње према својим прогонитељима.
Поштовање царске породице започело је одмах после њиховог страдања.
Патријарх Тихон служио је помен убијеном цару и говорио о његовом страдању већ неколико дана након злочина. Упркос вишедеценијским прогонима током совјетског периода, међу верницима је настављено молитвено поштовање царских мученика, а забележена су и бројна сведочанства о благодатној помоћи и исцељењима која су верници приписивали њиховом молитвеном заступништву.
Руска Загранична Црква канонизовала је Свете царске новомученике 1981, док их је Московска Патријаршија уврстила у календар светих 2000. Данас се Свети царски новомученици Романови поштују као пример верности Христу, породичне љубави, смирења и страдалничког сведочења православне вере.
Како је цар Николај помагао Србији у Великом рату
Избијање Првог светског рата тесно је повезано са одлуком цара Николаја да стане уз Србију после аустроугарског напада 1914. Пошто је Беч објавио рат Србији, руски цар је настојао да дипломатским путем спречи ширење сукоба, али су његови предлози за мирно решење кризе остали без одговора.
Сматрајући да Русија не може оставити Србију без подршке, цар Николај је најпре наредио делимичну, а затим и општу мобилизацију руске војске. Немачка је на то одговорила објавом рата Русији 1. августа 1914, чиме је локални сукоб прерастао у Први светски рат.
Подршка Русије имала је велики значај за Србију. Отварање источног фронта приморало је Немачку и Аустроугарску да део својих снага усмере против Русије, што је растеретило српску војску у првим месецима рата. Истовремено, Русија је Србији пружала дипломатску, финансијску и војну помоћ. Његово инсистирање и чак и претње савезницима да испоруче Србији муницију и ратни материјал биле су од пресудног значаја да Србија настави да се бори.
Посебно место у српском историјском памћењу заузима залагање цара Николаја крајем 1915, када је, после повлачења српске војске преко Албаније, инсистирао да савезници организују њену евакуацију и спасавање. Захваљујући таквом ставу, српска војска је пребачена на Крф, где се опоравила и касније вратила на Солунски фронт.
Иако историчари различито оцењују политичке околности које су довеле до светског сукоба, неспорно је да је цар Николај сматрао одбрану Србије својом државничком и моралном обавезом.
Управо због таквог односа према српском народу и каснијег мученичког страдања, његово име и данас ужива посебно поштовање међу православним Србима.
СПН је раније писао о житију светог Пајсија Светогорца.
