Вода за срце: Егзипери је писао о Крштењу Господњем, а није ни био свестан
Сви ми сада корачамо кроз пустињу умора. Поново пречитавамо „Малог принца“ пред празник Богојављења да бисмо схватили: зашто нам је заправо потребна Жива вода.
У сусрет празнику Богојављења и Крштења Господњег, у потпуности преносимо текст Полине Жукове, овјављен на сајту СПН-а Украјина.
Сви ми сада корачамо кроз пустињу умора. Поново пречитавамо „Малог принца“ пред празник Богојављења да бисмо схватили: зашто нам је заправо потребна Жива вода.
Прошла је средина јануара. Празнична декоративна ризница већ се осула, јелке су изнете или чекају своју судбину на балконима, а испред нас је дуга, сива зима. И, наравно, вести. Оне исте, пред којима желимо да затворимо очи.
У таквим данима сви осећамо исто: жеђ. Не ону коју можемо утолити чајем у кухињи. Већ дубинску. Сувоћу у грлу од немогућности да се говори, сувоћу у срцу које је уморно да се плаши и чека.
Ми личимо на тог Летача из приче, која у ствари уопште није прича. Наш авион се срушио негде у пешчари историје. Механика свакодневног живота је покварена. Воде у флаши остало је за сат времена. А око нас – ни живе душе. Само бескрајне дине проблема.
Управо у том тренутку, неколико дана пред Крштење Господње, треба да отворимо малу књигу с наивним илустрацијама. Не да бисмо уживали у разнежености, већ да бисмо прочитали најискренији богословски трактат о Жеђи.
Покварена механика
Антоан де Сент-Егзипери је знао о чему пише. Године 1935. заиста се срушио у египатској пустињи. Умирао је од жеђи, видео фатаморгане. Знао је како огрубели језик приања за непце и како сунце постаје чекић који удара по глави.
Зато је „Мали принц“ хроника преживљавања.
Летач поправља мотор. Љути се. Навртка се не одвија, а ту је још и неко дете које поставља питања о овци и трњу. Летач је наш разум. Он је прагматичан. Каже: „Заузет сам озбиљним послом! Имамо катастрофу!“
А Мали принц је душа. И она тихо, али упорно говори: „Вода је потребна и срцу“.
Сетите се те сцене. Ноћ. Иду у потрагу за извором. Са становишта Летача (разума), то је лудост. Тражити извор у бескрајној Сахари, насумично, у мраку? То„није по правилу“. То је против логике. Али они иду.
Иду под звездама, и песак шкрипи под ногама. То је слика наше вере.
Вера – није када знаш координате ГПС-а. Вера је када, уморан и очајан, једноставно пристајеш да идеш уз своју душу, иако здрав разум виче да је то узалудно.
Шкрип старог ветромера
И они га проналазе. Не оазу с палмама. Не фатаморгану. „Тај извор није био као сахарски извори... Подсећао је на сеоски бунар“.
Чудно, зар не? Откуда у пустињи, где нема ни једног села, тај домаћи, топли бунар?
Егзипери описује звук: „Вратило је шкрипало као што шкрипи стари ветромер кад дуго није било ветра“.
Чујете? Рђаво, тешко, продужено шкрипање. Тај бунар је спавао. Нико давно није црпео воду из њега. Али кад уложиш напор – пробуди се.
У том звуку је сва суштина духовног живота. Она се не добија „на клик“. Треба окретати тешко вратило. Потребно је пробудити оно што је у нама успавано годинама журбе. Потребан је труд руку које подижу тешку канту из црне дубине на светло.
Летач подиже канту. Вода прелива преко ивице. Приноси је уснама Малог принца.
И овде Егзипери пише речи које звуче као паремија на богослужењу:
„Та вода није била само вода. Родила се из дугог путовања под звездама, из шкрипања точка, из напора мојих руку. Била је као дар срцу“.
Другачија вода
Ускоро ћемо поћи у храмове. Стојаћемо у редовима, држећи у рукама тегле, боце, канте.
Зашто? Зар код куће немамо воде? Зар из славине не тече H₂O? Тече. Можемо се напити. Можемо кувати супу.
Али ми идемо по другачију воду. Потребна нам је вода која је „рођена из дугог путовања под звездама“. Вода ради које смо издржали дугу службу (или бар дошли до храма по мразу). Вода која је, како пише Егзипери, „добра за срце“.
Света вода на Крштење Господње није магична течност. То је материјализовани смисао.
То је подсетник да свет није празан. Да материја може примити Бога. Да чак и обична вода може постати светиња ако у њу уђе Небо.
Пијанца пије да заборави. Хришћанин пије Агијасму да се сети. Да се сети ко је. Да се сети да није само скуп биолошких функција којима је потребно хидрирање. Да се сети да је путник у пустињи, који има Оца.
Тајна лепоте
„Знаш ли зашто је пустиња лепа? – питао је Мали принц.
– Негде у њој крију се извори.“
Погледајте око себе, на наш живот. Личи ли на пустињу? Може бити. У њој има много песка, много ветра, много опасности и мало видљивих оријентира. Поправљамо свој сломљени „мотор“ – економију, психу, односе – и често не видимо крај тог поправљања.
Али Егзипери нам даје нову перспективу. Пустиња је лепа само зато што у њој постоји скривени Извор.
Ако уклонимо Бога – наша стварност постаје само пакао. Бесмислено нагомилавање страдања и страха.
Али ако знамо да негде овде, у дубини, под слојем песка и вести, постоји Извор – све се мења.
Песак почиње да сија на месечини. Шкрипање точка постаје музика. Тежина канте у рукама постаје радост.
Најважније се очима не види. Очима се виде само кратери, рушевине и уморна лица. Али срце зна: Извор постоји.
Пити да би живео
Често се осећамо као тај Летач. Руке у уљу, навртка се не одвија, воде нема, наде готово да нема.
Али увек је ту тихи глас: „Хајдемо. Вода је потребна и срцу“.
Богојављење је празник проналажења Изворa. Бог улази у воде Јордана (и у воде Дњепра, и у сваку кап воде на планети), да нам каже: Ја сам овде. Нисам на далеком небу. Растворен сам у вашем животу. Спреман сам да вас напојим, ако сте спремни да уложите напор и окренете то зарђало вратило молитве.
