Божићна посланица СПЦ: Свет у страху; мир није плод силе већ преображаја
СПЦ у Божићној посланици поручује да је мир дар Божји који се не рађа из силе, договора или интереса, већ из преображаја човека кроз Рођење Христа.
Српска Православна Црква у Божићној посланици поручује да је мир дар Божји који се не рађа из силе, договора или интереса, већ из преображаја човека кроз Рођење Христа.
У посланици се подсећа на анђеоску поруку пастирима: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“, уз нагласак да је та песма молитва и да сведочи да је мир пре свега дар Божји.
СПЦ у посланици наглашава да такав мир није плод политичких процеса, већ духовно стање човека који живи и иде Христовим путем.
„Такав мир није последица људских договора нити резултат равнотеже силâ него стање преображеног човека“, наводи се у тексту, уз подсећање да је Цркви поверена „служба помирења“, којом се лече поделе и обнавља заједништво.
Значајан део посланице посвећен је савременим глобалним изазовима.
Указује се на растуће верске, етничке и културне поделе, геополитичке напетости и ратове, као и на економску несигурност, сиромаштво и злоупотребе технолошког развоја. Посебно се истиче да „технолошке трансформације доносе нове етичке дилеме и рађају дигиталну изолацију – привидну присутност без стварног заједништва“.
У том контексту, посланица констатује да многи људи Божић дочекују с немиром, страхом за будућност деце, за здравље и за сутрашњи дан. Истовремено, указује се и на сложену ситуацију у Србији, коју обележавају унутрашње политичке тензије, дубоке друштвене поделе, губитак поверења и изражени демографски пад. Посебно забрињава ирационална мржња која се појављује и губитак националног и културног идентитета и једна од најбржих светских депопулација и старењем популације у нашем народу.
Ипак, централна порука посланице остаје позив на наду.
СПЦ подсећа на анђеоске речи: „Не бојте се“, наглашавајући да свет више није препуштен „слепим силама историје“, јер је Бог Рођењем Христовим ушао у саму срж људске историје.
„Страх се рађа тамо где човек мисли да је сâм — а Рођење Спаситеља нашега Христа открива нам да више нисмо сами и да никад више нећемо бити сами. Зато ни кризе нашег времена, ни ратови, ни губитак поверења, не могу бити коначна мера људског живота нити последња реч о човеку. Страх и даље постоји, али више не окива живот. Он је лишен коначне власти над човеком. Тај преображај има своје исходиште и темељ у Самоме Христу, Који је измирио човека са Богом и тиме поставио темељ мира који страх не може да укине (II Кор 5, 18)“, наводи се у посланици.
У ширем историјском контексту, у посланици се подсећа на паралелу између времена Христовог Рођења и савременог доба, као и на доминацију великих сила и ограничену самосталност мањих народа. Подсећа се и на речи светог Владике Николаја да се Господ јавио свету „у мучно време, када није било мира на земљи и када је уместо добре воље владала зловоља међу људима“.
Христово Рођење, самим околностима у којима се догодило је догађај који сабира и преображава, поручено је у посланици. У њему историја престаје да буде низ случајних догађаја и постаје простор спасења. Место и време Рођења Христовог носе снажну поруку: Бог не улази у свет у повољним и удобним условима, већ долази у рањену и располућену историју, да би јој изнутра подарио смисао и могућност исцељења.
Рођење у пећини и полагање у јасле не говоре само о сиромаштву, већ откривају свет у коме има места за све, осим за Бога. Управо зато Христос не долази у сигурност благостања, већ се рађа на месту које је хладно и пусто, на месту које је гладно Божјег присуства. Таква пећина постаје и свако људско срце у које Христос још није ушао. Рођење у сиромаштву, како се наглашава, укида све поделе по којима свет мери вредност људи и показује да су пред Богом сви једнаки.
У посланици се даље указује да се Христос рађа у тишини витлејемске ноћи, далеко од самодовољности и буке света. У тој тишини, кроз молитву, човек поново чује глас Божји који доноси мир и разгони страх, а управо у таквом простору човек поново открива своје истинско призвање.
У витлејемској пећини сусрећу се пастири и мудраци, не као супротстављени, већ као браћа у Христу. Он, Спаситељ, долази и сиромашнима и богатима, јер и једнима и другима недостаје оно суштинско – Бог. Како се истиче у посланици, Христос не обитава ни у раскоши ни у оскудици, већ у сваком човеку који Га прихвати у своје срце. То помирење које Бог кроз Христа дарује свету не односи се само на људе, већ обухвата целокупну творевину, „и оно што је на земљи и оно што је на небесима” (Кол. 1, 20).
И зато, у посланици добијамо подсећање да су две кључне истине које Рођење Христово доноси – да је Бог постао човек ради нас и нашег спасења, и да сваки човек – баш због ове прве истине – јесте и треба да постане наш брат.
„Јер, само у Христу, Прворођеном међу многом браћом (Римљ. 8, 29), поново задобијамо другога као ближњег и брата. Због тога се пред тајном Рођења Христовог свакоме од нас поново поставља Божје питање, старо колико и сâмо човечанство: 'Где ти је брат?' (Пост. 4, 9)“, наводи се у посланици.
Посланица посебно истиче значај породице као места у којем човек први пут учи шта је мир, али и шта значи његов губитак, наглашавајући да дом постаје „истинске јасле Рождества Христовог“ онда када у њему има места за праштање, стрпљење и молитву.
У завршном делу, у посланици се позивају верници да превазиђу поделе и да одговоре на кључно библијско питање: „Где ти је брат?“ Уз поруку да се вера не живи речима већ делима, истиче се позив да се љубав сведочи „делом и истином“, јер без љубави нема ни истинског мира.
Зато добијамо и одговор на питање како треба живети, на то како да увек знамо где је наш брат:
„..Где је човек који ти је дат да, волећи га, пређеш из смрти у живот (I Јов. 3, 14). То и само то јесте наше основно питање и наш централни задатак, овог и сваког другог Божића. Љубав је од Бога (I Јов. 4, 7 и 21). Стога, браћо и сестре, љубимо једни друге, 'не речју ни језиком него делом и истином' (I Јов. 3, 18), јер онај ко мрзи брата свога у тами је, а ко љуби брата свога у светлости пребива (I Јов. 2, 9 – 11)“.
Стога, наша Црква нас позива да у миру и слози, и свеобухватној радости Божића и Христовом миру – превазиђемо поделе и пружимо руку једни другима, јер смо неопходни једни другима.
„Јер, хришћанска вера нас не учи да у времену кризе чекамо боља времена него да сами постанемо живи знаци будућег Царства Божјег – људи који већ сада живе другачије, који не лече страх страхом нити мржњу мржњом.“
Посланица се завршава заједничким позивом свим Србима под капом небеском на јединство и молитву, уз божићни поздрав: „Мир Божји – Христос се роди!“
СПН је раније писао да је одржан божићни пријем у музеју манастира Житомислић.
