Свети Силуан Атонски – подвижник љубави и молитве за непријатеље
Његове мисли, како је записао његов ученик архимандрит Софроније (Сахаров), показују да је смисао живота у тражењу Бога и у непрестаној љубави према свима.
Православна Црква Христова данас, 24. септембра, молитвено прославља Светог Силуана Атонског. Његове поуке о смирењу и безграничном поверењу у Божију љубав и милост и данас снажно одјекују међу вернима.
Семјон Иванович Антонов, како се звао пре монашења, рођен је 1866. године у Тамбовској губернији у побожној сељачкој породици. Иако га је вера привлачила од детињства, у младости је пролазио кроз бурне периоде.
Пресудан тренутак био је сан у коме је чуо глас Пресвете Богородице: „Није ми добро да гледам шта радиш“. Тај догађај усмерио га је ка покајању и одлуци да ступи на монашки пут.
Након војне службе у Петрограду, отишао је на Свету гору, где је у манастиру Светог Пантелејмона примио монашки постриг под именом Силуан.
Његове године на Светој гори биле су обележене тешким духовним борбама. Демонска искушења и осећај губитка благодати доводили су га у очајање, али му је Господ открио поуку која је постала кључ његовог духовног пута: „Држи ум свој у паклу и не очајавај“.
Од тог момента Силуан је постао сведок да је могуће победити очајање смирењем и молитвом.
Његове мисли, како је записао његов ученик архимандрит Софроније (Сахаров), показују да је смисао живота у тражењу Бога и у непрестаној љубави према свима.
Старац се молио не само за братију, већ и за све људе на земљи, пријатеље и непријатеље, живе и уснуле – чак и за гонитеље Цркве.
Важан део његовог духовног наслеђа јесте и брига за спасење свих људи. Силуан није делио свет на „своје“ и „туђе“; напротив, његове молитве су обухватале цело човечанство.
Његова поука иде и даље: преподобни Силуан, заједно са светим Исааком Сирином, усудио се да каже да љубав може обухватити и самог сатану и демоне. „Дух Свети поучава љубави, и тада ће бити жао чак и бесова, што су отпали од добра и изгубили љубав према Богу“, писао је старац. Такав поглед на свет сведочи о његовом дубоком саосећању и духовној висини, али и о великој разлици између мржње према злу и љубави према сваком створењу Божјем.
У његовим речима види се дубоко саосећање за сваког човека – било да је пријатељ или непријатељ – јер је веровао да нико није лишен могућности да пронађе Бога. Тај универзални дух његове мисли чини га савременим и разумљивим и данашњем вернику.
Иако је живео скривен од света, његова духовна искуства и борба са мислима постала су сведочанство да је човек, и у најтежим искушењима, позван да не губи веру у Божије милосрђе. Његово учење наглашава да истинска сила није у телесној снази, већ у способности да се остане смирен и предан у тренуцима слабости. Управо зато је Силуан оставио траг као сведок да је молитва најјаче оружје против очајања.
Због тога што је његова поука прожета љубављу и смирењем, Силуан Атонски данас се сматра једним од најзначајнијих светитеља 20. века. Пут ка Богу могућ је само кроз покајање и непрестану молитву, али и кроз бригу за све људе – пријатеље и непријатеље, учи нас он својим примером.
Његов савет „држи ум свој у паклу и не очајавај“ постао је једна од најпознатијих формула духовног живота у православљу.
Посебно је занимљиво да се Силуаново наслеђе сматра мостом између источне и западне духовности. Његови текстови проучавани су не само у православним, него и у католичким и протестантским круговима, а многи теолози виде у његовим речима универзалну поруку човечанству о позиву на љубав и помирење.
У бројним манастирима и храмовима широм света, његов лик се налази на иконама, а његове речи цитирају у беседама и духовним разговорима. У времену када људи траже упориште и наду, његова порука да се ни у паклу не очајава, већ да се срце држи у молитви, остаје једна од најснажнијих и најутешнијих поука православне духовности.
Упокојио се 1938. године на Светој гори. Канонизован је 1987. од стране Васељенске Патријаршије, а 1992. и Руска Православна Црква уврстила га је у диптих светих.
Дан његовог спомена 11/24. септембра је позив верницима да у молитви и смирењу потраже исту снагу коју је он пронашао у Христу.
СПН је раније писао о преподобним туманским светитељима Зосиму и Јакову.
