Свети Јован Владимир: Први српски светац чији крст хиљаду година окупља народ

У историји српског и православног Балкана, мало је личности које су, попут Светог Јована Владимира, оставиле тако дубок и трајан траг. Први канонизовани српски светац, кнез мученик, и данас живи у предању, иконама, моштима и нарочито — у народу који сваког Тројичиндана носи његов крст на врх планине Румије.

Од владара до мученика

Јован Владимир је владао крајем 10. и почетком 11. века дукљанском кнежевином, на територији данашње Црне Горе и Албаније. Био је познат по побожности, праведности и одбијању да се прикључи великим ратовима тог доба. Као заробљеник цара Самуила, судбина му се изненада променила: постао је зет цара, враћен на престо, али га је 1016. године издајом погубио Самуилов синовац, наследник Јован Владислав.

Убијен је испред цркве у Преспи, држећи у рукама дрвени крст — на који се сам Владислав био заклео да му неће наудити.

Та сцена — светац који држи крст и своју одсечену главу — постала је кључни симбол његовог мучеништва и иконографског приказа у православљу.

Житије и чуда св. Јована Владимира

Тридесетак година пре него што је млади Јован Владимир засео на престо Дукље, та област била је део прве уједињене српске државе коју је византијски цар Константин Порфирогенит називао Србија (Σερβλια). Распад државе након смрти кнеза Часлава око 960. отворио је пут успону нових српских кнежевина, међу којима је Дукља заузела истакнуто место.

Око 990. године на престо Дукље долази Јован Владимир, наследивши оца Петрислава. Његова кнежевина обухватала је територију данашње Црне Горе, североисточне Херцеговине и Коплик у Албанији. Владарски двор налазио се у крајини барског подручја, у месту које се и данас зове Краљич (народ ће тамо касније примити ислам, али ће наставити да поштује свеца и његов крст).

У то време, Балкан потреса дуготрајан рат између Византије и моћног Самуила, владара Македонског царства. Владимир је стао на страну Византије, али му савез није помогао. Самуило напада Дукљу 997. године. Након више недеља борбе, Владимир се са народом и војском повлачи на брдо Косорог (Облик), где се, по предању, дешава чудо – његова молитва кроти змије отровнице и њихов ујед чини безопасним.

Владимир се предаје Самуилу да поштеди своје људе и народ. Затворен је у Преспу. У заточеништву, даноноћно се молио и јавља му се анђео и прориче скоро избављење и каснију мученичку смрт.

Самуилова кћи, Теодора Косара, долази да опере ноге и главе заробљеницима и, надахнута Светим Духом, заљубљује се у младог кнеза, кротог и пуног Божје мудрости. Моли оца да се уда за њега, што Самуило прихвата – Владимир добија Косару за жену, Дукљу назад и власт над Драчем.

Након неколико година мира, Самуило умире. Власт преузима Самуилов синовац, Јован Владислав. Он убија рођаке, укључујући и Гаврила Радомира, сина и наследника Самуиловог. И Владимир постаје мета.

Владислав га позива у Преспу, што Владимир одбија. Затим му шаље златни крст и обећање да му неће учинити зло. Владимир му одговара:

„Знамо да Господ наш Исус Христос, који је за нас страдао, није био распет на златном или сребрном, већ на дрвеном крсту. Зато, ако је твоја вера права, и ако су твоје речи праве, пошаљи ми по свештеним лицима дрвени крст, па ћу доћи, будући да се, вером и врлином нашега Господа Исуса Христа, уздам у животворни крст и драгоцено дрво.“

Тек када му епископи донесу тај крст, Владимир прихвата позив.

По доласку у Преспу, Владимир улази у цркву да се помоли. Излазећи с тим тисовим крстом у руци, бива изненада нападнут и убијен 22. маја 1016. – испред самих врата храма одсекли су му главу.

Међутим, ни Владислав није дуго поживео – две године касније, при опсади Драча, убијен је копљима, слеђа. Кажу да му се указао анђео с Владимировим ликом и да га је убио копљима док је овај бежао својим војницима вичући им да га одбране од Владимира.

Крст са Румије: Обичај који траје хиљаду година

Најпознатија реликвија повезана са св. Јованом Владимиром управо је крст који је држао у тренутку страдања. Од тисовог дрвета, дуг 45 цм, широк 38, дебљине 2,5 цм, касније је окован сребром и добио месингану куглу са држачем за носач.

Крст се вековима чува у породици Андровић из села Велики Микулићи код Бара. За сваку Свету Тројицу, износи се у великој литији која се пење на врх планине Румије (1593 м.н.в.). На челу поворке је носилац крста – најстарији од Андровића, а за њим иду свештенство, народ и ходочасници различитих вера – православци, католици и муслимани.

Тај обичај, прекинут од 1959. до 1984, оживљен је крајем 20. века, а од 2005. литија стиже до новоизграђене Цркве Свете Тројице, коју је на врху Румије подигла и осветила Српска Православна Црква.

По народном веровању, цркв Јована Владимира, коју су срушили Турци, биће потпуно обновљена кад се скупи довољно камења. Зато су ходочасници увек са собом носили камење уз стрму стазу и остављали га за цркву, на врху.

Манастири и култ широм православља

Култ Светог Јована Владимира развио се не само у српским земљама, већ и у Бугарској, Грчкој, Северној Македонији и на Светој Гори. Његов лик је фрескописан у бројним манастирима. На Светој гори: у Хиландару, Зографу и Филотеју; у Бугарској. у манастирима Рили, Тројану и Гложене; на Синају у манастиру Св. Катарине; и у Албанији код Елбасана, и манастиру посвећеном св. Јовану Владимиру.

У Србији, св. Јован Владимир је укључивањем је у Србљак (црквени календар светитеља) 1861. Канонизован, мада је дуго раније сматран свецем. Штампање тог календара организовао владика Михаило, тадашњи митрополит, познат по бројним достојним делима (Спасовданска литија у Београду, Вазнесењска црква у центру града, и др.). У Београду је 1925. штампана „Читанка о Светом краљу Јовану Владимиру“, коју је написао Свети Владика Николај Велимировић.

 

Светост која надилази поделе

Мошти Светог Јована Владимира више пута су премештане: из Преспе у Дукљу, затим у Драч (1215), па у манастир код Елбасана, а данас се налазе у Саборној цркви у Тирани, у седишту Албанске Православне Цркве.

Његово поштовање прелази националне и етничке границе, што га чини једним од ретких светитеља који спајају народе православног Балкана.

У иконографији се приказује као владар са круном, са крстом у десној и одсеченом главом у левој руци. У македонској традицији, често га живопишу са св. Климентом и Наумом, и групом мисионара званом Седмочисленици.

Његову светост и култ ширио је и Христофор Жефаровић, који га је унео у чувену „Стематографију“ (1741), а затим и у низ бакрописа, популарних широм Балкана.

Светац вере, части и љубави

Житије Светог Јована Владимира, сачувано у Љетопису Попа Дукљанина (12. век), описује не само мученичку смрт, већ и једну од најлепших хришћанских прича о љубави — између заробљеног кнеза и цареве кћерке Косаре. Њихова прича и данас инспирише људе као симбол љубави, верности и жртве.

Нажалост, Љетопис Попа Дукљанина, писан на латинском, сачувао је само делове старијег и опширнијег списа о животу св. Јована Владимира.

Свети Јован Владимир остаје жив у молитвама, иконама, крсту који се носи на планину и у народу који га вековима поштује. Његов лик стоји као пример владара који није био велик по моћи, већ по вери.

Тај крст од тисовине, окован сребром у 16. веку,  и после више од хиљаду година – сија на врху Румије, окупан сунцем и молитвама.