Свештеномученик који је живот положио за свој народ
Његов живот и мученичка смрт сведоче о дубокој верности вери, народу и Цркви, као и о храбрости да се остане уз своје стадо у најтежим временима.
Свети Платон Бањалучки, рођен као Миливоје Јовановић 29. септембра 1874. у Београду, представља једну од најсветлијих фигура у историји Српске Православне Цркве.
Његов живот и мученичка смрт сведоче о дубокој верности вери, народу и Цркви, као и о храбрости да се остане уз своје стадо у најтежим временима.
Рани живот и духовно образовање
Миливоје Јовановић је гимназију похађао у Врању и Нишу, а затим наставио школовање у Београдској богословији, где се замонашио као ученик трећег разреда. По завршетку Богословије, рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. одлази у Српско подворје у Москви, где наставља богословско усавршавање на Духовној академији, коју завршава 1901. са степеном кандидата богословља. По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а касније је служио као професор у Алексинцу и Јагодини.
Духовно служење и ратна времена
Током Првог балканског рата 1912. године, архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије, а окупацију је провео у Србији, помажући све оне који су били у невољи, нарочито сирочад и удовице. Од 1932. до 1938. године био је управник манастирске штампарije у Сремским Карловцима и уредник "Гласника Српске Патријаршије". За то време, био је и старешина манастира Крушедола (1934–1936).
Избор за епископа и страдање
Године 1936. изабран је за викарног епископа моравичког, а 1938. за епископа охридско-битољског. Након годину дана, премештен је у Бању Луку. Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти Независну Државу Хрватску, он је одговорио:
"Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свог духовног стада и остајући у средини његове на духовној стражи за све време док ме Господ у животу подржи."
Упркос претњама и налогу да напусти Бању Луку, епископ Платон је остао са својим народом. Ноћу између 4. и 5. маја 1941, усташе су га ухапсиле, заједно са протом Душаном Суботићем, и одвеле изван Бање Луке, где су убијени и бачени у реку Врбању. Његово унакажено тело је пронађено 23. маја 1941. у селу Кумсалима. Убио га је усташа Асим Ћелић. Најпре је сахрањен на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. његове мошти су пренете у бањалучку Саборну цркву.
Проглашење за свештеномученика
Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве 1998. проглашава епископа Платона за свештеномученика, уносећи га у Именослов светих Српске Православне Цркве. Његов празник се слави 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.
Свети Платон Бањалучки остаје симбол верности, храбрости и љубави према свом народу и вери. Његова жртва подсећа нас на важност духовне постојаности и оданости у временима искушења.
