Пастир који није напустио стадо: Свети митрополит Петар Дабробосански

Митрополит Петар Дабробосански (Зимоњић), новомученик. Фото: СПН

Слободарски дух, дубока побожност и непоколебљива вера вековима су украшавали знамениту лозу Зимоњића, а свој најлепши духовни и јеванђељски цвет дали су у лику Митрополита дабробосанског Петра.

Рођен у срцу Херцеговине, као син чувеног устаничког свештеника Богдана Зимоњића, млади Петар је од најраније младости у породичном дому уписао у своје срце честитост, родољубље и спремност на жртву. Одгајан у духу народног предања и живе вере, свој животни пут усмерио је ка служењу Цркви и Богу. Сјединивши витешку традицију својих предака са смирењем православне духовности, прошао је кроз темељно теолошко образовање у Рељеву и Черновцима, где је израстао у врсног богослова, професора и духовника способног да заштити своју паству у сваком искушењу.

Служећи најпре као пастир на светосавским и световасилијевским просторима Херцеговине, а потом и као архијереј у Сарајеву, митрополит Петар је доносио мир, утеху и духовну снагу у тешким временима великих историјских искушења, анексије и ратних вихора. Његово архипастирско деловање било је увек проткано тихом, али непоколебљивом одбраном верског и народног идентитета. Као Епископ захумско-херцеговачки, непрестано је обилазио парохије, обнављао духовни живот и подстицао градњу и очување цркава и школа. Борио се против туђинског утицаја и прозелитизма, чувајући српски народ од верског и националног заборава у временима када је аустроугарска власт покушавала да ослаби православни дух на тим просторима.

Преласком на катедру Дабробосанске митрополије, његов одговорни духовни рад попримио је још шире димензије. У Сарајеву, које је често било поприште превирања и сложених међуверских односа, митрополит Петар је својим господским и хришћанским држањем уживао дубоко поштовање свих верних и свих људи добре воље. Свака његова реч била је одмерена, а сваки поступак вођен искреном жељом за миром и благостањем свих који су живели на тим просторима. Међутим, највећа искушења за овог духовног пастира нису дошла кроз мирне године изградње, већ кроз страдалне тренутке када су ратни сукоби поново запретили да угуше живот његовог народа.

Када су у пролеће 1941. наступили најтамнији дани страдања и када је Други светски рат захватио читаво подручје, Свети Петар Дабробосански одбио је све предлоге и позиве пријатеља да се склони на сигурно ван граница своје епархије. Иако је знао каква га опасност вреба и да су хапшења и прогони српских архијереја и свештенства већ започели, он није желео да напусти Сарајево. Вођен дубоком јеванђељском љубављу, изабрао је да остане са својом паством, спреман да дели њихово добро и зло до самог краја, изговоривши чувене речи да га као народног пастира дужност веже да са својим народом подели сваку судбину.

Своје духовно достојанство, храброст и верност пројавио је и пред окупационим и усташким властима када је одлучно одбио да под притиском и претњама укине вековно ћирилично писмо и промени црквене печате. Свестан да се укидањем ћирилице покушава избрисати вековни идентитет и памћење православног народа, он је храбро поручио да се ћирилично писмо не може укинути преко ноћи. Сачувао је мир и присебност чак и у тренуцима када су му наоружани официри претили смрћу у згради Митрополије, одговарајући им са достојанством човека који се не боји земаљских силника јер зна да служи Небеском Цару.

Почетком маја 1941. године, његов непоколебљиви став постао је директан повод за хапшење. Усташке власти су га одвеле у затвор, чиме је започео његов дуги и тешки мученички пут. Од Сарајева, преко Загреба, затвора у Петрињској улици, па све до логора Керестинац, Копривнице и коначно Госпића односно Јасеновца, Свети Петар је подносио свакодневна физичка и психичка мучења. Власти су му скинуле мантију и обријале браду у покушају да га понизе као епископа, али његово унутрашње духовно достојанство нико није могао нарушити.

Он је сносио казне и злостављања с молитвом на уснама, пружајући утеху и другим заточеницима који су се налазили у истој страдалачкој колони.

Његово мученичко страдање и насилно гашење овоземаљског живота у логору постали су вечни, неизбрисиви печат његове љубави према Богу и повереном му стаду.

Упркос свим каснијим покушајима Цркве да кроз званичне дописе и молбе током рата сазна истину о његовој судбини и издејствује његово ослобађање, земаљске власти су криле истину, али је његов подвиг остао јасно уписан у народном памћењу. Свети Петар није поклекнуо пред земаљском силом нити је прихватио компромис који би угрозио његово духовно стадо или предање које је наследио од својих предака.

Зато Свети Петар Дабробосански (Зимоњић) данас светли у пуноћи православног сведочанства – не само као пострадали архијереј и мученик, већ као заштитник, молитвеник и вечни пример како се у најмрачнијим временима чува чиста вера, образ и људско достојанство. Његов живот и крсна жртва подсећају нас да истинска величина лежи у спремности да се за истину, љубав и своје ближње поднесе свако страдање, због чега га Православна Црква са љубављу и поштовањем слави међу светим мученицима.

СПН је раније писао о Светом Сави Горњокарловачком, још једном архијереју који је умро мученичком смрћу у рукама усташа.

Pročitajte takođe