Успење Пресвете Богородице: Мајка која никада не оставља свет

Успење Пресвете Богородице. Фото: СПН

Празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као Велика Госпојина, један је од највећих и најдражих празника у хришћанском свету. Он сведочи о тренутку када је Мајка Божија завршила свој земаљски пут, али и о истини да Њено заступништво пред Сином за читав људски род тада није престало, већ је постало вечно.

После Вазнесења Господа Исуса Христа, Пресвета Дјева Марија остала је да живи под окриљем светог Јована Богослова, коме је Христос са Крста поверио бригу о својој Мајци. Дане је проводила у молитви, кротости и тиховању, часто обилазећи сва она места која су подсећала на земаљски живот и страдања Њеног Сина. Својом мудрошћу и благошћу била је велика утеха и ослонац светим апостолима у њиховој мисији ширења Јеванђеља.

Према Црквеном предању, док се молила на Јелеонској Гори, јавио јој се архангел Гаврило и благовестио јој да ће кроз три дана прећи у вечни живот. Мајка Божија се тој вести обрадовала, са жељом да се пре упокојења још једном опрости од апостола. На чудесан начин, сакупљени са разних страна света где су проповедали, сви апостоли су се обрели у Јерусалиму да испрате Пресвету Богородицу.

Када је предала свој дух Богу, њено тело је у свечаној поворци пренето у Гетсимански врт, где је положено у гробницу Њених родитеља, Светих Јоакима и Ане. Предање бележи да се током преноса из ковчега ширио чудесан мирис, а они који су са вером прилазили задобијали су исцељење.

Према предању, апостол Тома током Богородичиног испраћаја није био у Јерусалиму, већ је благовестио хришћанство у далекој Индији. Када је коначно пристигао, трећег дана по сахрани, обузела га је дубока туга, те је жарко желео да се још једном поклони земним остацима Мајке Божије. Желећи да ублаже његов бол, остали апостоли су пристали да помере камен са улаза у гробницу. Међутим, сачекало их је велико изненађење - тело Пресвете Дјеве није било у гробу, а из празне гробнице ширио се благоугодни, чудесни мирис.

Збуњени и задивљени, окупљени ученици су у срдачној молитви затражили од Господа да им открије тајну Њеног одласка. Када се спустила вече, окупана небеском светлошћу, пред њима се пројавила сама Богородица, упутивши им речи утехе: „Радујте се, јер сам са вама увек!” У знак срдачног благослова и као залог Свога вечног присуства, Мајка Божија им је са висина спустила Свој Појас, који је апостол Тома са великим страхопоштовањем примио и поделио ту радост са свим ученицима.

Пресвета Богородица у свести и срцу црквеног народа заузима посебно место. Она се не поштује само као Мајка Спаситеља, већ и као мајка свих хришћана, брза помоћница у невољама и неуморна заступница пред Господом. Њене молитве имају посебну снагу, а Њена заштита пружа се над свима који јој се искрено и са смирењем обраћају.

Управо због тога, трагови Њеног земаљског живота и светиње које су иза Ње остале вековима представљају извор духовне утехе. Међу њима посебно место заузима Свети Појас Пресвете Богородице - једина сачувана драгоценост која је припадала Њеном земаљском одевењу, саткана од камиље длаке.

За српски народ Свети Појас има и посебну историјску и духовну везу. Свети кнез Лазар Хребељановић чувао је ову велику светињу са посебном побожношћу, а затим ју је 1389. године поклонио светогорском манастиру Ватопед, у коме се она са највећим поштовањем чува и данас.

Кроз векове па све до данашњих дана, уз Свети Појас Пресвете Богородице везана су бројна чудесна исцељења. Вером и молитвама пред овом светињом многи болесни задобијају здравље, а према сведочењима монаха и верника, Богородичин Појас посебно пројављује своју благодат помагајући супружницима који немају деце да добију дугожељено потомство.

Успење Пресвете Богородице зато није подсећање на одлазак, већ празник наде, победе над смрћу и неизмерне радости. Он нас подсећа да Богородица, прешавши у вечност, није напустила овај свет, већ је постала још ближа сваком човеку који потражи Њену мајчинску заштиту, мир и заступништво.

СПН је раније писао о Преображењу Господњем.

Pročitajte takođe