Краљ Петар I Ослободилац: „Без љубави народа слаби су престоли земаљски“

Стари краљ, Ослободилац, Чика Пера. Фото: СПН

Краљ Петар I Карађорђевић умро је 16. августа 1921, остављајући иза себе једну од најдраматичнијих владавина у новијој српској историји. На његовом престолу смењивали су се политичке кризе, Балкански ратови, ослобођење Старе Србије, Први светски рат, Албанска голгота и стварање нове јужнословенске државе. Али оно што је његово име учинило посебним није била само круна, већ начин на који је ту круну носио.

Петар је био унук вожда Карађорђа и син кнеза Александра Карађорђевића. Рођен је у Београду 1844, али је највећи део младости провео ван Србије. Школовао се у Швајцарској и Француској, завршио чувену војну академију Сен Сир, а током живота није био само војник и политичар. Бавио се и сликарством и фотографијом, а превео је на српски језик и дело Џона Стјуарта Мила „О слободи“.

Пут који ће Петра Карађорђевића једног дана довести на српски престо није био ни кратак ни једноставан. После школовања у Француској и војне академије Сен Сир, млади кнежевић је изабрао живот далеко од удобности коју је његов положај могао да му обезбеди. Уместо двора, окренуо се војсци, а уместо сигурности прихватио ризик ратовања. Као добровољац француске Легије странаца учествовао је у Француско-пруском рату 1870–1871, а за показану храброст одликован је и француским орденом Легије части.

Само неколико година касније, његов живот добија још један важан правац. Када је 1875. избио устанак у Босни и Херцеговини, Петар није остао по страни. Одлази међу устанике и под именом Петар Мркоњић преузима вођство једне српске чете. Његово учешће није било симболично: борио се на терену, делио живот с устаницима и покушавао да устаничкој борби да организованији карактер. Управо у Босни настала је и једна од најпознатијих епизода његовог живота пре доласка на престо.

Име „Петар Мркоњић“ није изабрано случајно. Под њим је кнежевић постао познат међу устаницима и народом, док је његов стварни идентитет морао да остане скривен. У Босни се сусрео и са Николом Пашићем, тада младим политичарем, који ће касније постати један од његових најзначајнијих сарадника. Међутим, политичке околности и односи између Србије и Аустроугарске, као и став кнеза Милана Обреновића, који ради вишег народног добра није био спреман да остави по страни династичко супарништво, приморали су Петра да 1876. напусти устаничко подручје.

После Босне, пут га је одвео на Цетиње. Тамо ће провести једно од најважнијих раздобља свог приватног живота. У лето 1883. оженио се кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом ћерком црногорског кнеза Николе. За Петра, који је годинама живео као изгнаник и човек без домовине, брак са црногорском принцезом значио је и улазак у породични круг црногорског двора.

Породица се убрзо преселила на Цетиње. Петар и Зорка у том браку добили су петоро деце – Јелена, Милена, Ђорђе, Александар и Андрија. Ипак, живот на Цетињу није био безбрижан. Породица је живела скромније него што би се могло очекивати од једног потомка Карађорђа, а Петар је и даље остао човек у изгнанству, без извесности да ће се икада вратити у Србију.

Зорка је преминула 1890, оставивши Петра с децом. После њене смрти он напушта Цетиње и одлази најпре у Париз, а потом се настањује у Женеви. Тиме се завршава једна важна етапа његовог живота – од ратника Петара Мркоњића и црногорског зета до политичара који ће све више бити окренут питању повратка Карађорђевића у Србију. С Николом Пашићем одржавао је везе, а његов политички круг постепено је јачао.

Тај живот пре престола важно је разумети да би се разумео и краљ Петар. Он на српски престо није дошао као владар који је читав живот провео у двору, већ као човек који је прошао војну школу, ратовао у Француској, борио се у босанском устанку, живео у изгнанству, основао породицу на Цетињу и деценијама чекао повратак у земљу својих предака. Када је после Мајског преврата 1903. изабран за краља Србије, иза њега је већ стајао живот који је у великој мери био обележен борбом, губицима и изгнанством.

У Србију се вратио као човек који је носио снажно уверење да држава мора да почива на уставу и закону. После Мајског преврата 1903, Народна скупштина изабрала га је за краља Србије. Према подацима на званичном сајту председника Србије, период његове владавине од 1903. до 1914. остао је упамћен као једно од најзначајнијих раздобља парламентарног живота Србије, уз повратак Устава из 1888. и јачање демократских институција.

И сам Петар је јасно рекао какав владар жели да буде:

Његова владавина убрзо је добила и своју ратну страну. Србија је 1912. и 1913. године водила Балканске ратове, а Петар I био је врховни командант српске војске. Победе српске војске донеле су ослобођење великих делова Старе Србије, а управо због његове улоге у ослободилачким ратовима краљ је понео име Ослободилац.

А онда је дошао Велики рат.

Због старости и нарушеног здравља Петар I је 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра, али се није повукао од судбине своје војске и народа.

Када је било најтеже, „Стари краљ“, како га је народ звао, био је тамо где су били и његови војници. Министарство одбране посебно истиче његово појављивање на фронту током Колубарске битке, када је његово присуство охрабрило већ исцрпљену српску војску.

Још снажнија слика остала је из времена повлачења преко Албаније. Болестан и у позним годинама, краљ Петар није тражио да буде издвојен од народа који је пролазио кроз једно од најтежих страдања у својој историји. Делили су исту муку и војска и избеглице, а с њима и њихов Стари краљ. Управо је та слика Петра I као владара који не напушта свој народ у тренутку несреће један од главних разлога због којих је у народном памћењу остао другачији од многих других владара.

Зато није случајно што су га Срби назвали и Чика Пера. Као владар који је још за живота постао легенда, не само због политичких и војних успеха, већ због личне храбрости, поштења и верности војницима и народу, у народним песмама остао је упамћен и као Петар Мркоњић. То је име под којим се борио у Босанско-херцеговачком устанку.

После ослобођења и победе у Великом рату, Петар I дочекао је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. Формално је до смрти остао њен краљ, док је стварну власт у новој држави већ вршио његов син и регент Александар.

Краљ Петар преминуо је 16. августа 1921, у Београду. Сахрањен је у својој задужбини, цркви Светог Ђорђа на Опленцу, где се и данас чува сећање на њега.

И ту се можда најбоље види његов значај. Петар I није остао упамћен само као један од Карађорђевића који су носили круну. Његова епоха обухватила је ослобођење српских крајева, велике војне победе, изградњу модерне српске државе, огромно страдање у Великом рату и уједињење 1918.

.Али изнад свега остала је слика владара који је, када је Србији било најтеже, остао са својим народом.

Зато су му Срби дали име које није било званична титула, али је можда говорило више од сваке титуле: Чика Пера - краљ, Ослободилац и човек ког је народ осећао као свог.

А он је овековечио свој однос према народу у једној од својих напознатијих изрека:

СПН је раније писао о деспоту Стефану Лазаревићу - светом Стефану Високом.

Pročitajte takođe