Пребиловачки новомученици: страдање које сведочи Христово Васкрсење

Пребиловци припадају местима која човек може да посети само једном, а да их потом носи у себи читавог живота. У тишини тог херцеговачког села и данас се осећа тежина страдања које је у августу 1941. погодило готово читаву заједницу. Али Пребиловци нису само место смрти. Они су и место молитве, памћења и Васкрсења, јер су жртве тог страдања данас у Цркви познате као Свети пребиловачки и доњохерцеговачки новомученици.

Током августа 1941, у време Независне Државе Хрватске, усташке власти спровеле су масовне злочине над српским становништвом Херцеговине. Пребиловци, село у долини Неретве, били су једно од најстрадалнијих места. Од око хиљаду становника, током неколико августовских дана мученички је пострадало више од осам стотина људи.

Међу жртвама било је око пет стотина деце млађе од 14 година. Потпуно је уништено (искорењено) 57 породица, док је 36 пребиловачких огњишта остало без наследника. Страдање је било толико велико да је из сеоске основне школе нестала читава генерација деце. Заједно с ученицима страдала је и њихова учитељица Стана Арнаутовић. То страдање с ужасом и неверицом описао је и један фашистички изасланик (генерал Лузано) из Италије у писму Мусолинију с  детаљима дивљаштва које се одиграло у Пребиловцима од којих се леди крв у жилама.

Ти бројеви, ма колико били страшни, не могу до краја да покажу величину трагедије. Иза сваког броја стајао је човек с именом и презименом, породица, дом, детињство и живот који је прекинут. Зато Црква Пребиловце не памти као статистику једног злочина, већ као место страдања конкретних људи чији је спомен сачуван у молитви.

Посебно потресна била је судбина жена и деце. Од 6. до 11. августа 1941. усташе су похапсиле велики број жена, деце и стараца. Многи од њих одведени су према јамама у које су бацани и живи и мртви.

Најпознатије место страдања пребиловачких Срба била је јама Голубинка код Шурманаца, али страдање није било ограничено само на њу. Посмртни остаци жртава касније су пронађени у укупно 13 херцеговачких јама. Та места су постала неми сведоци злочина који је оставио дубок траг у историји Херцеговине.

Посебно место у памћењу заузимају пребиловачка деца. Читав један нараштај нестао је у злочину који је почео као прогон, а завршио се масовним убиством. Слика мајки које с децом одлазе из својих домова, не знајући да ће им пут бити последњи, једна је од најпотреснијих слика страдања српског народа у Другом светском рату.

После рата Пребиловци су остали с празним кућама и породицама које нису имале где да оду са својим болом. За многе није постојао ни гроб на који би могли да дођу, запале свећу и изговоре молитву. Њихови најмилији лежали су у јамама, а њихове породице деценијама су носиле рану без места на којем би могле да се опросте. Комунистичке власти забрањивале су да се о тим злочинима и жртвама говори, а често и да се жртве сахрањују.

Деценије ћутања нису, међутим, успеле да избришу сећање. Породице су чувале имена својих страдалих, преносиле приче с поколења на поколење и чувале успомену на оне који су нестали у августовским данима 1941.

Почетком деведесетих година започето је вађење посмртних остатака из херцеговачких јама. После готово пола века, кости пребиловачких мученика поново су угледале светлост дана. Из 13 јама сабрани су посмртни остаци како би страдали коначно били достојно сахрањени.

Мошти су положене у крипту спомен-цркве у Пребиловцима. За породице и читав народ Херцеговине то није био само чин сахране. После пола века, страдалници су коначно добили место на ком се за њих могла узносити молитва.

А онда је уследило ново страдање.

У јуну 1992, током ратних дејстава у долини Неретве, спомен-храм у Пребиловцима је миниран. Експлозив је постављен у крипти у којој су се налазиле мошти пребиловачких мученика. Огроман део сабраних посмртних остатака је уништен, а процене наводе да је страдало више од 90 одсто моштију.

Тако су Пребиловци постали место двоструког страдања. Први пут страдали су људи, њихове породице и њихови домови. Деценијама касније поново је ударено на њихов свети спомен, на њихове мошти и храм подигнут да их сачува од заборава.

Ипак, ни тада њихова прича није завршена.

После рушења храма почело је пажљиво сабирање онога што је од моштију остало. Из рушевина су издвајане честице посмртних остатака и чуване као драгоцени сведоци страдања. Оно што је требало да буде коначно уништење претворило се у ново сабирање народа око њиховог спомена.

На месту порушене светиње поново је подигнут храм.

Године 2015. у Пребиловцима је освештан нови храм Васкрсења Христовог, подигнут на темељима разрушеног спомен-храма. Храм је освештао блаженопочивши патријарх српски Иринеј, а у његову крипту положене су све честице моштију које су пронађене и сачуване после рушења 1992.

Исте године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве прибројао је Сабору светих Свете пребиловачке и доњохерцеговачке мученике. Њихов спомен установљен је за 6. август по новом календару, односно 24. јул по старом.

Тиме је страдање Пребиловаца добило и своје посебно место у литургијском животу Цркве.

Ко су, заправо, новомученици?

У православном хришћанству мученик није само човек који је претрпео страдање. Мученик је сведок – онај који је својим животом и смрћу посведочио верност Христу. Зато Црква своје мученике не памти само као жртве историјских околности. Она их препознаје као људе који су пострадали и чији је живот, упркос трагичном крају, добио вечни смисао у Христу.

Назив новомученици користи се за мученике који су пострадали у новијој историји, нарочито у временима великих прогона хришћана и православног народа. Пребиловачки и доњохерцеговачки новомученици тако нису само сведоци једног историјског злочина. За Цркву су они свети јер су њихова страдања постала део живота Цркве и њеног молитвеног памћења.

Зато је важно разумети разлику између историјског и црквеног памћења. Историја бележи године, бројеве, места и околности. Црква памти личности. У богослужењу човек није само један од стотина или хиљада пострадалих. Он је име, лице и душа коју Бог познаје.

Пребиловци зато нису само споменик страдања, већ место на ком се види како Црква памти своје мученике. Она не заборавља злочин, али њено памћење није засновано на освети, већ на молитви, истини и нади у Васкрсење.

Управо због тога Храм Васкрсења Христовог има дубоку символику. Његово име није случајно. После свега што се догодило у Пребиловцима – после јама, деценија ћутања, вађења моштију, сахране, новог рушења и поновног сабирања – храм је посвећен Васкрсењу. Победи над смрћу.

Хришћанска вера не пориче страдање. Напротив, она га гледа у очи. Али истовремено сведочи да смрт нема последњу реч.

Зато Пребиловци данас нису само место где се плаче над страдалима. Они су и место где се служи Литургија, где се пале свеће, где се изговарају имена мученика и где се Црква моли за њих као за своје свете.

У томе је и најдубљи смисао њиховог памћења.

Сећање на новомученике не значи живот у прошлости. Оно значи знати ко су били они који су нам претходили и не дозволити да њихов живот и њихово страдање буду избрисани. Али истовремено значи и не дозволити да бол постане мржња која ће се преносити на будућа поколења.

Пребиловци зато говоре и о одговорности живих.

Они нас подсећају да човек може изгубити дом, имовину и земаљску сигурност, али да памћење и вера могу преживети и најстрашнија искушења. Када је храм срушен, поново је подигнут. Када су мошти разбацане, поново су сабране. Када је покушано да се спомен избрише, Црква га је уписала у свој календар.

Данас се у Пребиловцима поново место живе молитве. На месту где су мошти биле разбацане поново стоји храм. Имена оних који су страдали више нису само породично сећање – она су део живог предања Цркве. Пребиловци су зато истовремено и место страдања и место наде, где се гледа ка Васкрсењу, док се сећамо страдања. 

СПН је раније писао о томе да је СПЦ прославила Светог свештеномученика Саву горњокарловачког.

Pročitajte takođe