Сведочење вере страдањем: Сабор новомученика гламочких и куленвакуфских

Фото: Радио Слово љубве

Српска Православна Црква данас молитвено прославља Сабор новомученика гламочких и куленвакуфских – Светог свештеномученика Симу Бањца, Светог свештеномученика Мирка Стојисављевића, Светог свештеномученика Родољуба Самарџића и Светог свештеномученика Вукосава Милановића. Саборни празник ових мученика, заједно с новомученицима дабробосанским и милешевским, установио је Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве 2005, како би се сачувало молитвено сећање на њихов подвиг и страдање.

Њихове животне приче припадају различитим временима и местима, али их повезују иста вера, иста свештеничка служба и исто мученичко сведочење. Сва четворица остали су уз свој народ у најтежим тренуцима, одбијајући да напусте поверене им парохије и прихватајући страдање као цену верности Христу.

Свети свештеномученик Симо Бањац

Више од четири деценије служио Цркви и народу у гламочком крају. Рођен 1871. у Горњем Рибнику код Кључа, школовао се у Рељевској богословији, а после кратког рада као учитељ примио је свештенички чин и започео пастирску службу, која ће га одвести у више парохија пре него што је стигао у Камен код Гламоча, где ће провести највећи део свог свештеничког живота.

Осим што је ревносно служио Свету литургију и бринуо о духовном животу своје пастве, свештеник Симо био је и просветитељ, народни учитељ и добротвор. Подстицао је народ на већу бригу о здрављу и хигијени, организовао обуку из пчеларства, развијао воћарство и повртарство и несебично помагао оболелима, настојећи да побољша услове живота у гламочком крају. Савременици су сведочили да је његов дом био отворен за свакога коме је била потребна помоћ, а његова реч имала снагу да измири завађене и охрабри уплашене.

Током Првог светског рата нашао се под посебним надзором аустроугарских власти. Због свог националног и црквеног деловања био је изложен притисцима, физичком насиљу и на крају интерниран у логор у Араду. По повратку из заточеништва није се повукао из службе, већ је организовао збрињавање великог броја деце из своје парохије, која су услед глади упућена у српске породице у Славонији, где су преживела рат и након његовог завршетка вратила се својим домовима.

По окончању Великог рата поново се посветио духовном животу народа. Један од најупечатљивијих догађаја из тог времена остао је забележен у народном предању. Док је међу Србима, огорченим због злочина и репресалија током окупације, расла жеља за осветом, свештеник Симо стао је пред разјарену масу и позвао је да не узвраћа злом на зло. Његова беседа о праштању и хришћанској љубави зауставила је крвопролиће и спречила осветничке нападе, показујући да је миротворство било једно од најважнијих обележја његове личности.

Наредне године провео је у пастирском раду, све до пензионисања, али ни тада није престао да буде духовни ослонац свом народу. Успротивио се покушајима прозелитизма у својој парохији и остао доследан заштитник православних верника, настојећи да их очува у вери и заједништву.

Почетак Другог светског рата означио је и почетак његовог последњег земаљског сведочења. Иако су му пријатељи саветовали да напусти Гламоч и спасе живот, свештеник Симо није желео да остави свој народ. Његове речи да не може да се одвоји од својих парохијана показале су се пророчким. Док су усташке јединице започеле масовне злочине над српским становништвом гламочког краја, он је остао уз свој народ, свестан опасности која му прети.

Према сведочанствима из историјских извора, покушао је да се сакрије код свог комшије, хоџе Кршлака, који му је понудио уточиште. Међутим, да не би угрозио домаћина и његову породицу, вратио се у своју кућу како би узео крст. Убрзо су га усташе ухапсиле, извеле на улицу и после тешког мучења убиле у центру Гламоча на Илиндан 1941. Тако је свештеник који је читав живот посветио миру и служењу ближњима пострадао као мученик за веру Христову и свој народ.

Свети свештеномученик Мирко Стојисављевић

Исте године мученички је пострадао и свети свештеномученик Мирко Стојисављевић, рођен 1885. у далматинском селу Отишићу. После школовања у Задру служио је у више парохија, а непосредно пред Други светски рат дошао је у Гламоч, где га је затекао почетак усташког терора над српским народом.

Крајем јула 1941. усташе су ухапсиле виђеније Србе из Гламоча, међу којима су били свештеник Мирко Стојисављевић и његов јединац Новица. Заједно с осталим ухапшенима одведени су према Корићни, где су мученички убијени, а њихова тела бачена у провалију. Тек пола века касније њихове мошти извађене су из бездана и достојно сахрањене код манастира Веселиња, где и данас почивају, сведочећи о страдању православног народа у том крају.

Смрт светог Мирка Стојисављевића представљала је само једно у низу страдања која су током лета 1941. погодила српско становништво Гламоча и околине. Његов мученички крај, заједно са страдањем сина Новице и бројних парохијана, оставио је дубок траг у историји овог краја, а сећање на њихово сведочење вере сачувано је у народу и Цркви. Ископавање њихових моштију и њихово полагање у спомен-костурницу код манастира Веселиња 1991. представљало је не само чин достојног сахрањивања већ и обнову молитвеног памћења на невино пострадале.

Свети свештеномученик Родољуб Самарџић

Једнако потресна јесте и причас ветог свештеномученика Родољуба Самарџића, чији је живот био кратак, али испуњен преданим пастирским служењем. Рођен је 1907. у Рогатици, где је завршио основну школу, док је богословско образовање стекао у Рељеву код Сарајева. За ђакона је рукоположен 15. Марта1931, а већ наредног дана и за свештеника, након чега је започео службу која га је довела у Кулен Вакуф. Управо ту га је затекао почетак Другог светског рата.

У годинама које су претходиле рату био је познат као ревностан свештеник, посвећен богослужењу и духовном животу своје парохије. Његова служба није трајала дуго, али је оставила дубок траг међу верницима који су га памтили као тихог и пожртвованог пастира. Судбина њега и његове породице убрзо ће постати једно од најстрашнијих сведочанстава страдања православног свештенства на подручју Босанске Крајине.

Према историјским записима, свештеник Родољуб Самарџић ухапшен је у време усташког терора над Србима у Кулен Вакуфу. После мучења, убијен је заједно са својом породицом. Извори бележе да су његова супруга и деца убијени пред његовим очима, након чега је и сам пострадао као мученик у тридесет четвртој години живота. Управо због таквог страдања Црква га је прибројала лику свештеномученика који су својим животом посведочили верност Христу до самог краја.

Свети свештеномученик Вукосав Милановић

Свети свештеномученик Вукосав Милановић један је од најстаријих свештеника овог сабора. Рођен је у селу Суваја код Босанског Петровца средином шездесетих година XIX века. Богословско образовање стекао је у Рељеву, а свештенички чин примио је још као ученик богословије. Прве године своје службе посветио је организовању црквеног живота, прикупљању средстава за изградњу и опремање храмова, као и духовном окупљању народа.

Недуго потом постављен је за пароха у Кулен Вакуфу, где је остао упамћен не само као добар свештеник већ и као човек који је у најтежим временима настојао да спречи нова страдања. После завршетка Првог светског рата, када су поједине групе Срба желеле да се освете муслиманском становништву због злочина почињених током окупације, свештеник Вукосав је заједно с Јованом Кнежевићем стао пред наоружане људе и позвао их да не чине зло.

Према сведочењу које наводи историчар Макс Бергхолц, свештеник Милановић поручио је окупљенима да, ако су дошли као ослободиоци, биће дочекани као браћа, али ако су дошли да нанесу зло својим муслиманским суседима, онда ће се и сам супротставити таквом поступку. Тај чин остао је упамћен као пример хришћанског сведочења, али и настојања да се спречи ново крвопролиће у крају који је већ био оптерећен ратним страдањима.

После службе у Кулен Вакуфу обављао је дужност администратора парохије Смољана, а потом и парохијску службу у Бравску. За свој дугогодишњи рад одликован је правом ношења црвеног појаса. И након пензионисања поново се вратио у Кулен Вакуф, где је наставио да служи верном народу као удови свештеник и отац бројне породице.

Формирањем Независне Државе Хрватске започело је и његово последње животно искушење. Иако стар и нарушеног здравља, није избегао прогон. Заједно с двојицом синова, снахом и унучадима ухапшен је крајем јула 1941. Историјски извори сведоче да је током заточеништва био изложен тешком мучењу и нечовечном поступању. Усташе су га приморавале да учествује у злочину над сопственом породицом, што је одлучно одбио. Потом је био приморан да слуша убиство своје деце и унучади, након чега су њихова тела бачена у јаму. Сломљен болом, свештеник Вукосав убрзо је преминуо.

Животи светих Симе Бањца, Мирка Стојисављевића, Родољуба Самарџића и Вукосава Милановића показују да мучеништво није било само последњи тренутак њиховог живота, већ круна дугогодишње пастирске службе. Сва четворица су били духовни ослонци своме народу – проповедници, просветитељи, миротворци и чувари православне вере. Њихова сведочанства откривају да су и у временима великих искушења остајали верни јеванђељским начелима, настојећи да зло не победе мржњом, већ вером, праштањем и истрајношћу.

Зато њихово прослављање није само сећање на трагичне догађаје из прошлости. Сабор новомученика гламочких и куленвакуфских представља молитвени спомен на људе који су својим животом посведочили верност Христу и остали уз свој народ до последњег часа. Њихов подвиг данас је део живог предања Српске Православне Цркве и сведочанство да вера, ма колико била искушавана, остаје јача од страдања.

СПН је писао о житију светог великомученика Прокопија.

Pročitajte takođe