Берлински конгрес 1878: рат без олова или решење српског питања? 2. део

Берлински конгрес. Фото: СПН

Први део текста можете прочитати овде. 

Далеко од главних збивања

Јован Ристић се упутио у Берлин с „помешаним осећањима” стрепње и наде. Али, он је био човек који је чврсто, обема ногама стајао на земљи и који се није лако препуштао осећањима или сумњама. Знао је да га у политици приближавања Аустрији потпуно подржава кнез Милан. У времену највеће неизвесности и тешких међународних препрека Србија је имала правог човека на правом месту. Иза Ристића били су богато искуство и дуга државничка каријера.

Конгрес је отворен 13. јуна 1878. у балској дворани дворца канцелара Бизмарка.

Међутим, представници малих земаља нису имали право учешћа на скупу на ком је, уз Турску, званично учествовало само шест великих сила. Ристић је горко забележио да „при отварању Конгреса ми (то јест мале земље) нисмо позвани на дворски ручак заједно са члановима Конгреса, но доцније, за себе”.

Он је збивања на конгресу пратио углавном из кулоара и у сусретима с појединим делегацијама. Обилазио је поједине делегате великих сила, саветовао се, износио српске захтеве и највише преговарао с представницима Аустроугарске, Русије и Француске. Његовом захтеву да буде саслушан на пленарној седници конгреса, и поред подршке Русије, није удовољено.

С друге стране, Румунија и Грчка успеле су да се обрате конгресу, што је указивало на извесну антисловенску (тачније: антируску) пристрасност већине сила учесница, па и председника конгреса Бизмарка.

Ристић је 24. јуна конгресу упутио „мемоар” у коме је изнео основне захтеве Србије у погледу независности и нових граница, истичући: „Докле год се повољно не реши Српско питање, из њега ће потицати тешке незгоде, оно ће остати кључ Источног питања... Српско питање не може никада угинути, општи интерес категорички захтева да се то питање један пут регулише.”

Главно споредно питање

Канцелар Бизмарк водио је конгрес енергично и настојећи да што више истакне своју улогу судије, бавећи се у првом реду кључним питањем – договором Русије с Великом Британијом, а затим Русије с Аустроугарском.

Русија је попуштала пред отвореним или прикривеним притиском остатка Европе. 

Али да би Србија из овог стекла неку корист за своје пограничне захтеве, била јој је потребна чврста подршка грофа Андрашија. Да би то осигурао, Ристић је у Берлину 8. јула с Андрашијем закључио конвенцију којом су регулисана питања изградње железнице кроз Србију, закључење трговинског споразума, као и уређења Ђердапа.

Српско питање први пут је поменуто на пленарној седници конгреса 26. јуна 1878, кад су турски представници предложили по Србију неповољна начела за одређивање српско–турских граница. Међутим, поражене Турке мало ко је слушао. Два дана касније, после тачке о Босни и Херцеговини, која је уз узалудно опирање Турске предата Аустроугарској под окупацију, почела је расправа о Србији.

Призната јој је независност, али уз услов да уведе верске слободе и равноправност свих вера (у овом случају то се тицало Јевреја). Питање српских граница, међутим, није расправљано, него је упућено на претходно разматрање двема посебним комисијама за војна и стратешка питања, као и за гранична питања. У расправи на комисијама – на француски, немачки и италијански предлог – усвојено је да српско–турска граница буде утврђена по начелу природних граница.

Најжешћа расправа водила се око Врања. Енглези су жестоко помагали Турке, како би они добили стратешки важну Грделичку клисуру. Французи су стали на страну Србије, па су Енглези и Турци били надгласани. Затим је комисија водила жучну дебату око југоисточне границе Србије (с Бугарском), где су противници српских захтева били Руси, тражећи Пирот и Трн за Бугарску.

Ристић је обишао све делегације и упознао их са спремношћу Србије да се у тим окрузима спроведу референдуми. Руси, међутим, то нису прихватили. На комисијама је, као компромис, договорено да Пирот припадне Србији а Трн Бугарској.

Међутим, на пленарној седници (8. јула, пет дана пред закључење конгреса) где се одлуке нису доносиле гласањем него консензусом, Руси су поново затражили Пирот за Бугарску а Енглези Врање за Турску.

Аустроугарска (Андраши) остала је чврсто на страни Србије. Бизмарк је, разљућен, беснео: „Зар мир света да зависи од српских граница?”

Након дуге расправе око припадности Грделичке клисуре, он је узвикнуо да више неће да чује реч Грделица, а камоли да јој потчињава „мир Европе”. 

Оба питања онда су враћена комисијама на коначно одлучивање – гласањем – у ком је Србија и у погледу Пирота (против Русије) и у погледу Врања (против Британије и Турске) добила подршку већине.

Нова независна кнежевина проширена је тако за око 200 квадратних километара, односно за око трећину територије више него што је то предвиђао Санстефански уговор. Ристић је писао кнезу Милану одавши признање Андрашију:

„Аустрија нам је адвокат тако, да ће се њој имати приписати све што на југу и истоку добијемо преко граница Св. Стефанских”.

Народна скупштина Кнежевине Србије акламацијом је примила проглас краља Милана да је Србија постала независна држава. Уз звоњење звона са свих цркава и уз пуцањ 101 топа с Калемегдана, 10. августа 1878. објављено је народу Србије да је добијена државна независност.  

Посебним указом проглашен је 2. јул (20. јун) даном успостављања „независности и увећања Србије”, док је владар стекао епитет Височанство (уместо дотадашњег: Светлости). Карађорђев устанак је тако после више од седам деценија упорне борбе најзад добио, како би рекао Вук, свој прави свршетак.

Раније је СПН писао о Светом Виду. 

Извор: Политикин забавник

Pročitajte takođe