Свети Вид: исцелитељ, заштитник очију и страдалник за Христа

Свети Вид. Фото: kosovo-online

Православна црква признаје и обележава свеце који су то постали пре великог раскола, а будући да је Свети Вид пострадао за време Диоклецијана у 4. веку, прослављају га како православци тако и католици.

Свети Вид се прославља 28. јуна по новом, односно 15. јуна по старом календару. 

Рођен је на југозападу Сицилије у имућној породици. У његовом житију се каже како је хришћанство примио од своје дадиље и њеног мужа, светих Модеста и Крискентије. Они су заједно са Светим Видом пострадали за Христа.

Видов отац је био сенатор и покушао је сина да одврати од нечега што се у то време звало "Назарећанинова секта".

Отац му је и ослепео видевши у синовљевој соби дванаест светих ангела „којима очи беху као звезде, а лица као муње”. Но Вид му молитвом поврати вид.

Ипак, Видово бекство од куће није уродило плодом.

Прво, Вид одлази у Ликанију на обали реке Силар.

"И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим",– записано је у житију овог угодника Божјег.

Убрзо Вид бива ухапшен и одведен у Рим пред Диоклецијана са осталим хришћанима.

Ту Вид излечи Диоклецијановог сина, а император као награду одлучи да га погуби зато што Вид не хтете да се поклони идолима.

"Диоклецијан упита светог Вита: Можеш ли исцелити сина мога? Свети одговори: Син твој може оздравити, али му ја не могу дати здравље: Христос, Син Божји, чији сам слуга, ако узажели, може га лако преко мене, слуге Свога, избавити од насиља демонског, јер је свемоћан.Тада Диоклецијан стаде молити светога Вита да му исцели сина. Пришавши бесомучнику, свети метну руку на главу његову и рече: У име Господа нашег Исуса Христа, душе нечисти, изиђи из створења Божјег! - И одмах изиђе бес из царевог сина, али не без штете по присутне: јер, по попуштењу Божјем, ђаво изненада уби многе неверне, који се светом Виту подсмеваху речју или у мислима својим, и гадне душе њихове однесе као свој плен у ад.Угледавши сина свога здравим и многе од присутних мртвима, цар се и дивљаше и ужасаваше. И уместо да позна силу имена Христова и прослави јединог истинитог Бога, он смишљаше у себи како да Вита приволи на своје безбожје. Поганог безаконика Диоклецијана прелашћаваше и лепота светога младића, и он му стаде ласкаво зборити говорећи: Послушај ме, премили Вите, и заједно са мном принеси боговима жртве, па ћу ти дати пола царства мога, и обдарићу те мноштвом злата, сребра и скупоцених ствари, и обући ћу те и царску ризу, и бићеш ми најприснији пријатељ. - Свети Вит одговори: Царство твоје и богатства твоја нису ми потребни, јер имам Господа Бога мог; ако Му верно будем служио, Он ће ме обући у нераспадљиву и пресветлу одећу бесмрћа у царству небеском. - Не говори тако, Вите, рече Диоклецијан, него се сажали на живот свој и принеси боговима жртву, да не би, после разноврсних мука, погинуо горком смрћу. - Свети одговори: Ја неисказано жудим за мукама којима ми ти претиш, да бих могао прићи к венцу који Господ обећа избранима Својим."

Светом Виду је запала једна од најгорих метода мучења у Риму – да буде бачен у котао са кључалим уљем.

Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу.

Мошти светог Вида се данаџ налазе у Прагу.

Већ тада ће се започети култ Светог Вида. У средњем веку постојало је 1300 црквама у којима се празновао Свети Вид.

У Срба се његово име повезује са чулом вида, те тако Вид постаде познат као исцелитељ очних болести и заштитник очију.

То веровање се пренело и на народну медицину. Уочи Видовдана се веровало да се видова трава набере, затим стави у воду да одлежи. Потом би се људи умивали њоме након чега читаве наредне године нису имали проблема са очима.

Такође се веровало да се на Видовдан може видети будућност.

На Видовдан би углавном младе девојке гатале како би виделе за кога ће се удати. Девојке би прво набрале цвеће, а потом га ставиле под јастук.

Потом би уследиле бајалице најчешће две.

"О, мој Виде виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас да ме просиш, дођи вечерас – у први санак на састанак."

И друга.

"Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила, нека к мени долети. Ако је гладан, ево му соли и хлеба нека се наједе, ако је жедан ево му воде нека се напије, ако не може преко воде прећи, ево му ћуприје нека пређе."

Према веровању ко девојци дође у сан биће њен будући муж.

Такође, веровало се да је јако важно кога тог дана човек прво угледа, када изјутра изађе из куће.

"Ој, Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио", – говорили би људи.

Мајке би на Видовдан доводиле своје ћерке до плота, а ове би се тамо обраћале Светитељу речима: "Видо, Видо, Видовдане шта год очима видим све да знам радити."

У Црној Гори и Херцеговини су се на Видовдан палиле ватре, које су младићи и девојке прескакали са венцима на глави.

"У име Бога и Светог Вида",– говорили би тада.

Светог Вида Срби су поштовали у средњем веку, а један од најстаријих доказа је његово помињање, заједно са Модестом и Крескентијом у "месецослову" Мирослављевог јеванђеља, написаног крајем 12. века за кнеза Мирослава, брата Немањиног.

Свети Вит се помиње и у српским хагиографским изворима који су настали по стварању аутокефалне Српске цркве.

Служба Св. Виту појављује се у два српска минеја из времена краља Милутина, који се чувају у руским рукописаним збиркама. Вероватно и тзв. Дечанско четверојеванђеље у коме се такође у месецослову помиње Вит, потиче из Милутиновог времена, које је руски конзул, Гиљфердинг 1857. године на пропутовању кроз Стару Србију однео из Дечана у Санкт Петербург .

У Захумљу које се налазило у саставу српске државе до владавине краља Стефана Дечанског, црква Св. Вита налазила се у Дријевима, средњевековном тргу на Неретви.

У светоарханђелској повељи цара Душана издатој 1347/1348. године, помиње се црква Св. Вита код села Купелника метоха царске задужбине у Доњем Пилоту, које се према неким изворима налазило западно од Душанове престонице - Призрена.

О поштовању Св. Вита говоре и средњевековне представе на фрескама, једна од најстаријих представа налази се у Пећкој Патријаршији у цркви Богородице Одигитрије настала око 1335. године у делу где се налази кивот ктитора, архиепископа Данила Другог, насликан са најпоштованијим светим врачима (лекарима) светим Козмом, Дамјаном, Пантелејмоном и Јермолајем.

Верује се да је Св. Вит био насликан у Велућу, неколико година пре Косовског боја, затим у цркви Св. Ђорђа у Старом Нагоричану,

Култ Св. Вита почиње да слаби почетком 15. века, јер се у српским типицима и минејима за 15.(28.) јун, на дан Светог Вита појављује ПАМЈАТ – у спомен погибије Светог кнеза Лазара у Косовском боју, која је допринела да се име Св. Мученика Вита у српском народу не заборави.

Српска православна црква Св Кнеза Лазара литургијски прославља од 1892. године, тога дана прославља Свете мученике Вита, Модеста и Крискентију, Светог пророка Амоса, Преподобног мученика Дула, Светог Јефрема – патријарха српског и Блаженог Августина - епископа Ипонског.

Раније је СПН писао о песми „Призренска ноћ“ - песми о граду светиња које су уништили терористи.

Pročitajte takođe