Феномен такозване Хрватске православне цркве данас – теолошка и канонска анализа

Фото илустрација: СПН

Данас широм света постоје различите псеудоправославне верске заједнице – организације које се лажно представљају као православне Цркве. Једна од можда најконтроверзнијих је и тзв. Хрватска православна црква (ХПЦ).

У Хрватској расте интересовање јавности за њу, јер изазива разне неспоразуме и контроверзе у друштву. Међутим, било да се ради о њеним противницима или присталицама, сви јој приступају готово искључиво са националних и политичких позиција. Ретко ко јој приступа са црквених, теолошких и канонских позиција, а такав приступ је кључан, пошто се та организација назива Црквом, а Црква је теолошка и канонска стварност, а не политичка и национална. Онај ко себе назива Црквом, износи веома тешку и озбиљну тврдњу, пошто је Црква Тело Христово, и пошто је Црква усмерена на спасење људи. Ако неко себе лажно назива Црквом, онда чини светогрђе и доводи у духовну опасност своје следбенике, пошто их не води Христу и спасењу душе, него у вечну пропаст.

Иако је идеја Хрватске православне Цркве стара, у овом чланку се нећемо бавити њеном историјом – тога ћемо се додирнути у будућим чланцима, ако Бог да. Сада ћемо се бавити модерном групацијом која носи то име и шири ту идеју.

У основи идеје о стварању ХПЦ налази се тежња да се Срби у Хрватској одвоје од своје матичне и канонске Српске православне цркве (СПЦ), и да се на тај начин промени њихова етничка припадност, односно да се од православних Срба претворе у православне Хрвате. Као што смо већ описали у чланку „Православље у Хрватској – бурна историја и перспективе за будућност“, православни верници у Хрватској су у огромној већини Срби и СПЦ је одувек била канонска на подручју Хрватске.

Први покушај насилног стварања Хрватске православне цркве и претварања хрватских Срба у православне Хрвате био је у Другом светском рату, у усташкој НДХ, а са пропашћу НДХ пропао је и тај покушај. Након тога, више од пола века о идеји ХПЦ-а се није чуло готово ништа, све до раних 2000-их. Тада је идеју ХПЦ почео да пропагира Иво Матановић, пензионер из града Задра, десничарски политички активиста и бивши припадник војске НДХ у Другом светском рату. Дакле, радило се о човеку који уопште није био православне вере, о обичном грађанину без теолошког образовања и без икаквог црквеног искуства у било којој Цркви. Али, чувши да се на попису становништва у Хрватској 2001. године око 11.000 људи изјаснило као Хрвати православне вере, и знајући за покушај ХПЦ у прошлости, одлучио је да покрене тај пројекат. Године 2010. основао је у Задру удружење хрватских православних верника, покренуо интернет портал и почео да пише против СПЦ. Ту није било ништа верског, већ само чисти десничарски националистички политички активизам. У његовом удружењу практично није било никаквог одазива православног становништва; не заборавимо да у Хрватској удружење могу да оснују већ само троје људи.

Покушавајући да прошири свој рад и да му пружи неки привид верске активности, почео је да тражи некога ко би могао да му служи као православни свештеник. У ту сврху контактирао је разне људе, углавном из маргиналних неправославних и псеудоправославних верских заједница, па чак и неке римокатоличке свештенике и бискупе. Није било одзива, или је сарадња брзо прекинута. На крају је упознао Александра Радоева Иванова, човека углавном непознате или непотврђене биографије у јавности, бугарског држављанина и наводно бившег свештеника (ожењеног) канонске Бугарске православне цркве. Иванов се одазвао и 5. октобра 2013. године прогласио се „архиепископом“ и „поглаваром“ „обновљене“ „Хрватске православне цркве“. „Епископску хиротонију“ и „Томос о аутокефалности ХПЦ“ добио је од тзв. „Европске православне цркве“ из Француске, маргиналне и слабо познате верске групе која са Православном црквом нема никакве везе, дакле, и сама је лажна православна црква.

Што се тиче самог Матановића, првобитног иницијатора и покретача целог пројекта, он се убрзо повукао из пројекта због сукоба са Ивановим, а након његове смрти 2016. године угашени су и његово првобитно удружење и портал. У међувремену су се повукли још неки његови бивши сарадници који су краткотрајно покушали да делују као ХПЦ, а остао је само „архиепископ“ Александар Иванов.

Сви носиоци овог пројекта од самог почетка до данас позивају се првенствено на број Хрвата-православаца који су се тако изјаснили на пописима становништва, према којима је било око 11.000 Хрвата-православаца, који су се тако изјаснили на попису становништва 2001. године, затим 16.647 изјашњених на попису 2011. године, као и 15.980 изјашњених 2021. године. Међутим, никада нису изашли у јавност са конкретним бројем својих чланова, па не знамо колики је стварни број заинтересованих и ангажованих људи у томе. Они лажно представљају у медијима број људи са пописа становништва као број својих верника. Међутим, неко ко се на попису становништва изјаснио као Хрват православац није нужно члан њихове организације нити је нужно да је подржава. Ја сам се изјаснио као Хрват православне вероисповести и знам масу Хрвата који су прешли у православље и сви живимо свој верски живот уредно у оквиру канонске СПЦ, али изгледа да нас све тзв. ХПЦ самовољно броји међу своје чланове.

Према ономе што се види на јавно доступним фотографијама и извештајима са њихових јавних догађаја, број њихових следбеника је и више него скроман, од свега неколико особа, до евентуално неколико десетина њих. Имају само један мањи простор у једној згради у Загребу преуређен за потребе богослужења, само тамо служе, а број присутних верника је симболичан. Није познато да осим самог Александра Иванова имају још епископа, свештеника или ђакона. Сви људи који јавно подржавају овај пројекат су углавном људи римокатоличке вероисповести и десничарски политички активисти, политичари и новинари.

Што се тиче грађанског статуса, ХПЦ Александра Иванова је још увек на нивоу удружења грађана и никада нису успели да се региструју као верска заједница. Наиме, да би се неко могао регистровати као верска заједница у Хрватској, према државном закону мора да испуни неколико услова: мора да делује најмање пет година као регистровано удружење грађана, мора да има најмање 500 регистрованих чланова и мора да приложи акт из којег су видљиви садржај и начин испољавања вере, обављања верских обреда, као и подручје и начин деловања верске заједнице. Очигледно, нису успели да испуне услове. Да ли то значи да немају ни 500 регистрованих чланова, а истовремено себи присвајају хиљаде православних Хрвата са пописа становништва?

Према подацима доступним на интернету, њихово удружење је 2023. године отишло у стечај, а у међувремену су основали ново – Удружење грчко-источне Цркве.

Из свега овога видимо да овде нема Православне цркве, нити може да постоји у верском смислу. Јер, морамо знати да без обзира на независност, делимичну или потпуну, помесних православних цркава, ипак све оне чине једну јединствену Православну цркву. Ово јединство Православне цркве се остварује, не кроз јединствену врховну власт као код римокатолика, већ кроз потпуно заједништво вере, светих тајни и канона (црквеног права). Дакле, све православне Цркве исповедају једну веру, једну те исту верску науку, и на основу тога се налазе у светотајинском заједништву, тј. причешћују се од једног те истог Тела и Крви Христове, исти Дух Свети тече кроз све њих, чинећи их јединственим Телом, Телом Христовим, те на основу овог литургијског, евхаристијског, светотајинског, харизматско-пентекостног заједништва настаје и канонско заједништво, тј. породица Цркава канонски (црквеноправно) уређених односа. Ова три елемента (заједништво вере, заједништво светих тајни и канонско заједништво) иду овим редоследом, потпуно су међусобно зависна и неопходна су за постојање Православља као таквог. Треба нагласити да Православна Црква за себе исповеда да је Једна, Света, Саборна (Католичанска, Свеопшта, Универзална) и Апостолска. Наглашавамо да Православље није протестантизам, где сваки надаренији проповедник може окупити пар следбеника и формирати нову деноминацију, која аутоматски постаје равноправна са осталим заједницама. Онај ко није у потпуном заједништву вере, светих тајни и канона са осталим Православним Црквама, није Православан.

Ту је, дакле, основни проблем свих овдашњих тзв. „ХПЦ“. Нејасно је какву тачно веру исповедају, пошто видимо да су на њиховом челу припадници неправославних вера, људи под црквеним казнама итд. Нису у заједници светих тајни, нити у канонском заједништву са православљем. Уопште, апсурдно је да једну помесну православну Цркву покушавају да оснују људи других, неправославних вера, те бивши свештеници које је њихова Црква рашчинила, тј. лишила свештенства. Потпуно је непримерено да се православнима називају људи који се не могу исповедити ни причестити ни у једној православној цркви на свету, а незамисливо је да такви говоре у име Православне Цркве и одређују њено унутрашње устројство. Они немају послање од Православне цркве и нису њени чланови.

Оснивање нових аутокефалних (самосталних) помесних Цркава у надлежности је Православне Цркве, а не других верских заједница, политичара и појединаца са ко зна каквим циљевима. Овакви покушаји су упоредиви са покушајима да неко православан, или неки протестант, покуша да промени унутрашњу структуру Римокатоличке цркве. Упоредиви су са случајевима када, на пример, кинески комунисти покушавају да формирају засебну кинеску Католичку цркву. Зато се овакви покушаји косе не само са вером, већ и са неким општечовечанским нормама понашања, које нам кажу да не глумимо нешто што нисмо, да не смемо лажно да се представљамо и узурпирамо нешто што нам не припада. Ипак, верска димензија је најважнија, јер без заједништва са Христовом Црквом, Телом Христовим, Православном Црквом, нема Духа Светог, којег Бог излива кроз њу – а без Духа Светог нема ни ваљаних светих тајни, ни вере, ни заједништва са Богом, укратко, ни вечног спасења. Неко може да се назива православним колико год жели, да пусти браду, да научи да пева, да набави мантију, да се украси гомилом напрсних крстова и панагија, али не може да се причешћује ни у једној православној цркви на свету, што значи да Духа Светога нема, што значи да његове свете тајне заправо и нису свете тајне, већ спољашњи ритуали без духовног садржаја, да је његова евхаристија обичан хлеб и вино, у којима Христова Присутност не постоји, и да се у његовој исповести не опраштају греси.

Осим што не постоји помесна православна Црква без овог заједништва са светском универзалном Православном Црквом, и осим што је не могу основати људи који нису чланови Православне Цркве, немогуће је основати је без правих, пастирских разлога. Другим речима, чисто политички мотиви не могу бити ваљан разлог за оснивање нове Цркве. Не може неко да каже: хрватски Срби су заправо Хрвати или Власи србизирани у не знам којем веку, па их треба поново претворити у Хрвате уз помоћ Цркве. Чак и да је то тачно (а није), то није ваљан разлог за овакво поигравање са светињом Цркве, а апсурдно је уопште у модерној, демократској, секуларној држави некоме на силу мењати националност и одређивати која вера или Црква сме да постоји. Нове православне Цркве могу бити тамо где се за то јави потреба, где постоји одређена територија са одређеном групом становништва велике бројности које је и духовно зрело и материјално способно за самостално издржавање, које се већ испрофилисало као чврста заједница са јасном колективном свешћу, и са комплетном јерархијом, монаштвом и сопственом традицијом. Нпр., за аутономну Цркву су потребна барем три епископа, а за потпуно аутокефалну било би оптимално чак дванаест њих. Ништа од тога не постоји у Хрватској, осим 10.000–15.000 људи који су се пригодно на попису становника изјаснили као Хрвати –православци, а питање је колико их уопште занима сама вера, а камоли ангажовање око ХПЦ, који нити су умрежени, нити имају свест, традицију, и питање је да ли уопште знају да се разне тзв. ХПЦ позивају на њих.

Повезано са тим, треба указати на једну неистину која се непрекидно провлачи кроз хрватске медије и која је готово постала догма у хрватској јавности: то је тврдња да свака суверена држава мора да има своју самосталну помесну православну Цркву, да је такво правило у православљу. Истичемо да то није тачно. Ни у Светом писму, ни у канонима Цркве, ни у Предању, нема апсолутно никакве везе између црквености и државе или нације (ово последње је осуђено као јерес – етнофилетизам), нити постоји икаква правна одредба која би на то указивала. То што је у новије време, посебно на Балкану, долазило до појава да се нека Црква у већој или мањој мери везивала за неку државу или националност, јесте привремена историјска околност, а не правило Православне Цркве. Није тачно да свуда у свету свака држава има своју Цркву. Древне патријаршије (Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим) простиру се на територијама више држава и обухватају различите нације, скоро половина Грчке није под јурисдикцијом грчке Цркве, Белорусија и Молдавија су под руском Црквом и не виде апсолутно никакав проблем у томе, а статус великог дела света по питању јурисдикције тек треба решити. Дакле, не треба нешто представљати као православну норму или праксу, ако то није православна норма или пракса.

Друга велика неистина је да ХПЦ има дугу традицију у хрватском народу. Ми се слажемо да је хрватски народ био православан у целости – пре раскола двеју Цркава 1054. године. Али, од великог раскола, једини носиоци православља на овим просторима били су Срби и Српска црква. Ако је СПЦ у одређеним периодима била и расформирана као јединствена црквена организација, српски карактер локалних црквених организација које су је наследиле се није гасио, није се прекидала сукцесија, нити континуитет са СПЦ. Карловачка митрополија, на коју се радо позивају као на пример аутокефалне Цркве на подручју већег дела Хрватске и јужне Мађарске, била је у потпуности српска, основана од српског клира, и са јасним српским карактером, и свешћу да је наследник СПЦ – модерним речником, „СПЦ у егзилу“. Једини случај када је основана ХПЦ био је Други светски рат, али је свима јасно да Павелићева ХПЦ није имала никакве везе са православљем.

Оно што је посебно важно нагласити јесте то да тзв. ХПЦ није класична расколничка верска организација. Раскол, какав нпр. постоји у Украјини или је донедавно постојао у Македонији, претпоставља да се део постојеће канонске Цркве одвојио од остатка православља. Овде у Хрватској су структуре и верници канонске Цркве апсолутно привржени канонској Цркви. Не постоји ниједан православни епископ, свештеник или монах који би се одвојио у ХПЦ. У Хрватској имамо нечувен случај да људи који уопште нису православне вере оснивају Православну цркву.

На крају, треба рећи да тзв. ХПЦ узрокује најмање четири проблематичне и неморалне ствари.

Прво, чини се неправда и идентитетски притисак на припаднике српске националне мањине у Хрватској, које се жели претворити у Хрвате, не само њих, него и, против свих доказа историје, и њихове претке. То је нечувено и недопустиво у 21. веку. Свако има свој етнички идентитет, са којим се рађа, или га у одређеним околностима слободно бира у животу, и у најмању руку је безобразно да неко са стране људима објашњава шта јесу и шта би требало да буду. Посебно је нечувено када неко жели да промени етнички идентитет преминулих људи.

Друго, у Хрватској је уставом загарантована слобода савести и вероисповести, као и право на верско удруживање. Ово треба да имају на уму сви који пишу против СПЦ, позивају на њену забрану и тому слично. Када се иступа против СПЦ, иступа се против њених верника, обичних грађана који је чине. Иступа се против хрватских држављана различитих националности који је чине и жели се да им се укине поменуто право на слободу савести и вероисповести.

Треће, уноси се немир међу грађане. Својевремено смо имали покушаје да се за време православног Божића организују некакви перформанси тзв. ХПЦ испред православне цркве у Загребу, а сада сведочимо о покушајима преузимања имовине СПЦ. То и сви медијски напади на СПЦ, разне недоказане оптужбе и увреде на њен рачун стварају притисак на вернике, хрватске држављане, обичне грађане, који чине СПЦ.

Четврто и најважније: покушава се верницима православне вере у Хрватској наметнути лажна Црква, која нема ваљане свете тајне и није део православља. А пошто без праве Цркве и ваљаних светих тајни нема вечног спасења душе и нема заједништва са Христом, то значи да се људске душе због овоземаљских политичких мотива жели уништити за вечност.

СПН је раније објавио текст Марка Принца о нападу на Саборни храм Преображења Господњег СПЦ у Загребу.

Pročitajte takođe