Филарет Денисенко — синоним за раскол УПЦ!

Филарет Денисенко. Фото: bbc.com

Шта се деси када један човек посегне за влашћу која му не припада и донесе одлуке којима огроман број људи доведе у незавидан положај?

Ово је прича о Филарету Денисенку катализатору бројних недаћа за православни народ у Украјини. Човек чије ће име црним словима бити уписано у историји како Украјине, тако и широм православне Васељене.

Из Украјине је 20. марта 2026.године стигла вест да је творац неканонске црквене организације, Филарет Денисенко, преминуо.

Филарет, или како му је гласило световно име Михаил, родио се 23. јануара 1929. године у месту Благодатное.

Био је поглавар је неканонског Кијевског патријархата, на чијем се челу налазио од 1995. до 2018. године, а затим поново од средине 2019. године до 2026. године.

На функцији Митрополита кијевског био је од 1960. до 1992. године, када је лишен чина (анатемисан) и предат проклетству од стране Руске православне цркве.

Дана 9. јула 1990. године, у епископији Украјинске православне цркве, једногласно је изабран за поглавара. Истовремено, украјински епископат поднио је захтев за аутономију Православне цркве у Украјини.

Свети Архијерејски Синод Руске православне цркве од 25. до 27. октобра 1990. године претворио је Украјински егзархат у Украјинску православну цркву и додјелио јој независност и широку аутономију управљања.

Поглавар Украјинске православне цркве примио је титулу "Митрополит Кијева и све Украјине"; унутар ове цркве насловљен је као "Блажњејши".

У тексту Патријархшке повеље од 27. октобра 1990. укључује се благослов Филарету да буде врховни поглавар Украјинске православне цркве.
Међутим, њему је све то било мало и пожелео је још. Тако се окружио људима сличним себи и кренуо је у подухват дељења УПЦ, правећи неканонску УПЦ КП.

Од 1995. до 2018. године, а затим поново од средине 2019. године до 2026. године  био је врховни поглавар Украјинске православне цркве Кијевског патријархата.

Ушао је у евхаристијску заједницу са бугарским "алтернативним синодом", Црногорском православном црквом и Македонском православном црквом, а са митрополитом Михаилом (Мирашем Дедеићем) је богослужио у више наврата у Кијеву, те приликом посете Црној Гори и Цетињу.

Током догађаја од децембра 2013. до јануара 2014, он је више пута изразио подршку за Евромајдан.

Одлуком Светог синода Васељенске патријаршије од 11. октобра 2018. враћен је у црквено општење и са њега и Макарија Малетича (поглавара Украјинске аутокефалне православне цркве) скинута је анатема.

Већина православне Васељене ову одлуку није прихватила. Већ признаје само једну канонску Цркву у Украјини, а то је УПЦ. Такав став заузима и СПЦ!

Приликом уједињења УПЦ-КП са Украјинском аутокефалном православном црквом у јесен 2018. године, одлучено је да се Филарету Денисенку, као дотадашњем поглавару УПЦ-КП, остави наслов почасног патријарха кијевског, а митрополит Епифаније Думенко се као нови поглавар обједињене Православне цркве Украјине обавезао да ће се у свим кључним питањима из области унутрашње црквене управе консултовати са Филаретом.

Међутим, већ током пролећа 2019. године, између Епифанија и Филарета дошло је до низа спорова око разних питања која су се односила на уређење унутрашње црквене управе и промену статуса дотадашњих епархија у дијаспори.

Услед продубљивања кризе, у јуну исте године избио је унутрашњи раскол, након чега је струја око Филарета Денисенка извршила обнављање Кијевског патријархата, чиме је означен почетак бројних спорова који се између две организације воде не само око црквених питања, већ и око имовинских и других права.

Што нас доводи до још једног феномена. А то је да се идентично догодило распопу Мирашу Дедеићу и Борису Бојовићу поглавару неканонске "ЦПЦ".

То нас доводи до закључка да је таквим људима попут Денисенка у Думенка, односно Дедеића и Бојовића важна само власт, само титула. Њихов его је важнији од пропасти коју наносе својим народима.

Нажалост, у Украјини је све ескалирало ратом. Сви су занемаривали узрок, сада видимо последице. Хвала Богу па исто није задесило и Црну Гору, а епилог грађанског рата је висио у ваздуху.

Бити на челу било које Православне Цркве није игра. И са разлогом су неке одлуке већ вековима канонске.

Српски СПН још једном истиче како ће било која канонска православна црква уживати нашу подршку.

Раније је СПН писао о томе да ли је ЦПЦ верска или политичка организација?

Pročitajte takođe