ЦПЦ верска или политичка организација? Место мира и љубави или мржње и презира?

ЦПЦ верска или политичка организација? Место мира и љубави или мржње и презира? Фото: СПН

Против ових "гласина" одмах су се успротивили бројни архијереји СПЦ. Проблем постаје све озбиљнији. Оснивањем нових цркава долазимо до питања црквене имовине, па се тако канонским Црквама на тобоже легалан начин одузимају светиње. Као што се например већ годинама дешава у Украјини. Терор који трпи УПЦ могао је врло лако задесити и нас. У Босни је покренуто то исто питање и брзом и одговорном реакцијом СПЦ и јавности проблем је решен макар тренутно.

Међутим, једна неканонска црква је ипак основана. И активно од краја 2019. године води свој рат против СПЦ .

Реч је о црногорској православној цркви. Законом о слободи вероисповести који се припремао да ступи на снагу у Црној Гори отворена је Пандорина кутија. Посвађан је један народ, два ока у глави и били смо на рубу грађанског рата.

Законом о слободи вероисповести предвиђа се да држава постаје власник свих верских објеката који су изграђени до децембра 1918. године уколико верске заједнице не докажу власништво над њима.

Већински народ у Црној Гори устаје против овог закона и на челу са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем креће у величанствене Литије за одбрану светиња. Литије су одјекнуле широм православног света.

Насупрот нашем Ђеду, како су Владику Амфилохија од милоште назвали православни Срби, стајао је један распоп Мираш Дедејић окупљен око шачице верника и свештеника.

Његова борба је била политичка, пуна мржње и отрова према СПЦ, па и свему српском између осталог. И почела је много пре Литија.

Дедеић је у своје време лишен свештеничког чина, па је тако постао распоп.

Он је за познати антисрпски босанско-херцеговачки медији "Face" 2016. године дао интервју у коме је најгори могући начин говорио о СПЦ и српском народу.

Сваки председник узме по мало новца, то никоме не смета, казао јe у интервјуу за „Face“ Мираш Дедеић, говорећи о сада већ бившем председнику Ђукановићу. Човек, који је себе представљао као владику непостојеће Црногорске цркве, слично државном тужиоцу када је у питању фантазирање о „државном удару“ изнио је низ клевета против Српске православне цркве казавши да су митрополит Амфилохије и покојни патријарх Павле покрштавали Муслимане у Њемачкој, те да су сви Срби у Црној Гори у ствари плаћени Црногорци.

Дедеић је у свом интервјуу са поносом казао да је био у Вуковару, међутим није се поклонио жртвама, већ погинулим војницима који су бранили Хрватску државу, казавши да су то били мученици, хероји Хрватске. Што се тиче Сребренице било би добро да они који су „то чињели дођу познанију права“, казао је он, додавши:

„Ми имамо још тих људи у Црној Гори, који су обучени у мантијама и који се још покривају као злочинци“.

На питање водитеља зашто се знатан број Црногораца изјашњава као Срби, Дедеић је одговорио да се ради о плаћеним Црногорцима:

„Видите, то су плаћени Црногорци, јер Црногорци иду у Србију, добро их плате да разарају Црну Гору. И све опозиционе партије, говорим о српским партијама, сада су против Црне Горе.“

Према његовом мишљењу Српска академија наука, Удружење новинара Србије и СПЦ су одиграли битну улогу током рата у Босни, „не само у Сребреници, него и у Хрватској и свугде где су се појављивала жаришта рата."

Како је интервју одмицао фантастика је све више нарастала, па Дедеић тако наводи да је у Немачкој током деведесетих био оформљен комитет, који је основао партијарх Павле а којем је функција била покрштавање Муслимана који беже из БиХ. Он није чак ни приметио да је помешао термине и да је комитет везан за постојање Комунистичке партије:

„Када су Муслимани бежали из Босне, онда су бежали у Немачку, у Немачкој је био формиран Комитет, један центар, који је формирао покојни Павле, и Амфилохије Радовић. То је био центар за све Муслимане, који беже у Немачку, да се јаве у тај центар, да их преводе у православље и да улазе у Србију као Срби."

Да су Дедеићу Срби главни кривци за све на свету видело се и из његовог следећег одговора. На питање новинара зашто га не воле Бошњаци иако је био у Сребреници, Дедеић је казао:

„То је зато што су они под утицајем Срба,“ не уочивши парадоксалност те изјаве. Он је такође навео да Бошњаци у Црној Гори имају већа права него Црногорска црква и Црногорци, али да Бошњаци не знају босански језик и да никад нису чули за босанчицу.

Коментаришући владику Николаја Велимировића и партијарха Гаврила Дожића који су били утамничени у концентрационом логору Дахау, Дедеић је казао да није тачно да су они тамо били мучени:

„Њима је боље било ништа мање него Хитлеру. Све су они имали, све!“, нагласио је он.

Он је затим тадашњег, сада блаженопочившег Патријарха Иринеја назвао „потанким“ те казао да је интелектуално неспособан, при чему је та његова изјава добила гротескне црте јер није умео да изговори „интелектуално“.

„Партијарх Иринеј је рекао да су Црна Гора и Србија као сијамски близанци, да имају језик, једну крв, једну историју, све исто – чуо сам неки дан да се и сијамци могу раздвојити операцијом, е па верујем да се то може и овде догодити,“ казао је он.

Мираш је такође говорио и за Радио Сарајево. Он је тада говорио поводом реакција патријарха Иринеја и СПЦ у вези са имовином СПЦ у Црној Гори, да „из контејнера свашта може да излази“.

„Српски патријарх Иринеј, сиромах, не зна много. Он мисли ако се некоме да власт да може да говори било шта. Он, рецимо, говори да је српска република у Босни, српска република Србије, а Црна Гора да је држава Србије. Никако да се отресу “велике Србије“. Српска православна црква, Србија, њени извесни политичари чак говоре да је Црна Гора најкомплетнија “српска држава“,– рекао је Михаило.

Он је то рекао поводом изјаве блаженопочившег Патријарха Иринеја да оно што сада чини и наговештава да чини председник Црне Горе Мило Ђукановић изазива чуђење читавог света и пожелео му да му „Бог да ума да размисли шта чини и да не заслужи проклетство и осуду целог српског народа и Српске православне цркве“.

Каже и да, према становишту СПЦ и државе Србије, Црногорци „у основи немају ништа“.

„Они сматрају да је ово српска земља, српска црква, српски језик, српска историја, српска политика, српски су сви споменици… Као да смо ми неки дошљаци…“, рекао је Михаило.

У суштини сви интервјуи овог одбојног човека личе један на други. Срби и СПЦ су криви за све. Мења се само коме смо наудили. Ако не говори о Бошњацима, говори о Хрватима.

Стога се Мираш обратио јединој особи, која је по његовом мишљењу могла да подржи Црквени раскол а то је Патријарх Вартоломеј.

Руска обавештајна служба наводи како постоје индиције да цариградски Патријарх призна неканонску ЦПЦ. Што нас доводи до највећег апсурда и циркуса у овој тиради. Ова неканонска црква је подељена на два дела, која су посвађана на крв и на нож. На челу једне струје је Мираш Дедеић, док је на челу друге Борис Бојовић.

Све су прилике да ће се патријарх цариградски Вартоломеј о јаду забавити ако се испостави да су тачна сазнања руске Спољне обавештајне службе да се патријарх цариградски увелико спрема да да аутокефалност непризнатој тзв. Црногорској православној цркви.

Главно питање које се овде отвара, ако се Вартоломеј одлучи на тај корак, јесте коме ће се приклонити од два поцепана и међусобно посвађана крила ЦПЦ, оном које предводи Мираш Дедеић или ономе на чијем је челу Борис Бојовић, односно, према којој ће се фракцији маћехински понети.

Јер, Мираш не признаје Бориса, Борис не признаје Мираша, Борис је Мираша послао у мировину, Мираш је Борису забранио чинодествовање, један другог оптужују за финансијске малверзације, њихови адвокати више се виђају на суду него у цркви, посвађали су се и око земних остатака оснивача њихове “цркве”, Антонија Абрамовића, итд, итд…

Колико су и један и други спремни да иду далеко говори и чињеница да на Бадњи дан на Цетињу, ако се изузме последње, овогодишње паљење бадњака, редовно долази чак и до физичких сукоба присталица две струје, да једна и друга страна већ годинама редовно одашиљају саопштења чија су мета припадници супротне фракције, и то са тешким оптужбама, да посла има и за црногорске судове.

Мало другачији, али нимало опаснији приступ има други јунак ове наше трагикомедије – Борис Бојовић.

Недавно је у јавност доспео његов неуспешан пут у Рим и ујдурма око фотографије са финским Митрополитом, који се од свега тога оградио.

Борис је за ББЦ јануара 2022. године дао интервју у коме је на мало финији начин рекао све оно што говори и Мираш.

Овај 45-годишњак је данас владика Црногорске православне цркве којој се придружио као момак 1998.

После завршене средње техничке школе, у Риму је учио италијански и завршио школу у оближњем бугарском православном манастиру.

Завршио је тзв. Кијевску православну богословску академију и замонашио се 2016. у Златоврхном манастиру у Кијеву.

Ово је веома значајан податак. Ова образовна установа се налази под патронатом расколничке Православне Цркве Украјине. Веома је занимљиво како се расколници широм света препознају и подржавају. Сам Златоврхни манастир је данас резиденција Поглавара ПЦУ Епифанија Думенка. Ништа није случајно!

По повратку у Црну Гору био је парох у неколико храмова, а од 2019. је владика.

„Мој читав живот је од 17. године посвећен напретку и раду ЦПЦ", каже за ББЦ на српском.

Ипак, Бојовић је још као дечак почетком деведесетих одлучио ком ће се царству приволети иако - догматски и суштински у веровању нема разлике у веровању једних и других.

„Сећам се да сам као дечак од 10 година ишао према цркви Светог Ђорђа, у периоду кад је дошао Аркан заједно са Амфилохијем.

Бојовић се присетио догађаја из детињства, када је Аркан посетио Цетиње. Манипулативно, он сада жели да повеже оснивање расколничке цркве са догађајем од пре толико година.

„У Подгорици је била бина, пуцање, обучени Арканови људи, Амфилохије међу њима, ужас", говорио је он.

Као дете, он није схватао шта се ту дешава, али памти да га је отац зграбио за руку, извукао из цркве и рекао:

„Окрени се и запамти да оно није наш владика".

Тако је у њему и почела да се рађа мржња и одбојност према СПЦ.

Променом власти у Црној Гори на изборима 2020. формирана је Влада наклоњенија Српској православној цркви.

„Тренутни положај ЦПЦ је јако тежак, зато што је нама забрањено од СПЦ да улазимо у храмове који су власништво државе у Црној Гори да обављамо богослужења.

„Однос државе према ЦПЦ је такав да премијер за ЦПЦ каже да је ''такозвана" црква, иако је упознат да је обновљена 1993. и да смо велику борбу да та обнова буде регистрована по закону", каже лажни епископ Борис.

Владика СПЦ за Аргентину Кирило (Бојовић) му је рођак, али нису посебно блиски - до разилажења је дошло између осталог и због верских питања.

„Мој деда и његов деда су рођена браћа, он је владика СПЦ, ја сам владика ЦПЦ.

„Наш прадеда је исти, цркву коју је подизао тај наш прадеда у Жупи Никшићкој не можете рећи да није моја и да није његова, него је и моја и његова", каже Бојовић.

Ово је тек парадокс и долази до страшне замене теза, зато што њиховом прадеди не би на памет пало да дели цркву и народ. Подразумевало се да је све то део СПЦ.

И за крај српски СПН ће навести суштину исказану у нашем "Символу вере".

"Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву.Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин."

Раније је СПН писао о изазовима канонског поретка: Црна Гора између саборности и нових притисака.

Pročitajte takođe