Култ Светог Димитрија у Срба: „Митров данак – хајдучки растанак“

Свети Димитрије. Фото: ФБ Св. Димитрије Српска Православна Црква

Свети великомученик Димитрије Солунски, познат као Мироточиви, још од раних векова постао је један од најпоштованијих светитеља у православном свету. Његов култ из Солуна убрзо се проширио у све крајеве Византије. У српском народу примио је посебно место као заштитник ратника, мученика, али и свих који стоје у одбрани истине и правде.

Први записи о поштовању Светог Димитрија на нашим просторима потичу још из доба Светог Саве. У Житију Светог Симеона каже се да је Немања, пре него што је примио монашки чин, ходочастио у Солун и тамо се молио пред моштима Мироточивог. У част Светог Димитрија Немањићи су подизали бројне храмове, међу којима се посебно истиче манастир Светог Димитрија у Сушици и црква у Пећи, док је његов лик утиснут и у фреске у Жичи, Студеници и Дечанима.

Митровдан, који се слави двадесет шестог октобра по старом календару (осмог новембра по новом), један је од најзначајнијих празника у српској традицији. Тога дана народ се сабира на молитву и заветину, а посебно се обележава у Срему, Херцеговини, Црној Гори и Шумадији. У многим местима Митровдан је и сеоска слава, симбол саборности и заједништва.

Према народном веровању, Свети Димитрије је „зимски светац“ који доноси промену времена и „закључава“ топле дане. Из тога је настала и изрека: „До Митровдана лето, од Митровдана зима“. У епским хајдучким песмама остао је стих „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“, односно дан кад се повлаче из шума и пећина и крећу својим јатацима да презиме.

Но, дубље од временских симбола, овај празник означава духовну прекретницу – време кад човек сабира плодове своје вере и дела.

Многи верују да Свети Димитрије и данас помаже онима који му се с вером обрате. Предања говоре о бројним исцељењима, избављењима из опасности и утехама које су људи доживели након молитве овом светитељу. У Солуну, где се налази његов храм, миро из моштију и даље тече, а поклоници сведоче о његовој исцељујућој сили.

И у Србији су забележена сведочанства о чудима – од заштите војника у ратовима, до чудесних излечења и утехе у најтежим тренуцима.

У духовном смислу, Свети Димитрије за Србе представља образац хришћанске постојаности. Он је онај који, као војник и мученик, спаја веру и храброст, а његов лик подсећа да истинска победа није у мачу, већ у истрајности у добру. Зато га народ у молитвама често призива речима: „Свети Димитрије, победи непријатеље видљиве и невидљиве, и подај нам мир“.

И данас, када се у многим црквама на Митровдан окупљају верници, његово име изговара се са поштовањем и надом. Многе српске породице славе га и као крсну славу, породичног свеца.

У времену које лако заборавља дубље вредности, Свети Димитрије остаје стуб духовног памћења. Његово име изговара се у тренуцима страха, болести или ратних недаћа, а бројне приче сведоче да помоћ стиже – често онда када се најмање очекује.

У старим записима из Херцеговине и Старе Србије бележи се да се на Митровдан не иде на пут нити започиње тежак посао, јер се верује да је то дан који „чува човека од невоље“.

Народ каже: „Ко на Митровдан не упали свећу, тај ће тражити светло у мраку“.

Тај симбол светлости постао је слика за духовну будност, веру да је Бог близу онима који га призивају.

Једно од најпознатијих предања везано је за време Првог српског устанка. Приповеда се да се уочи једне битке код Смедерева, кад су се устаници нашли опкољени, на небу изнад њих појавио лик светитеља у оклопу који је, како су сведоци казивали, „држао копље и покривао народ“. После тог призора, непријатељска војска се повукла, а војници су тврдили да су видели „вођу у сребрном оклопу“. Срби су у томе препознали Светог Димитрија.

У сремским и бачким местима верује се да он „чува од зле зиме и глади“. Када би година била сушна или стока оболела, народ је износио икону Светог Димитрија на поље и читао молитву. И убрзо би, кажу записи, „пала киша и све оживело“.

У народу се зато и говорило: „Кад се Митровдану помолиш, земља се сама отвори и благослов да.“

У Далмацији и Црној Гори често се прича да Свети Димитрије „ходи у народу невидљиво“.

Старији су казивали да се уочи празника чује корак око цркве или звонце на ветру, што се сматрало знаком да светитељ обилази своје домове. У Пиви и Бјелопавлићима постоји обичај да се на Митровдан не гаси огњиште целу ноћ – јер „Светац иде по селима и благосиља домове који горе за веру“.

Поред заштите у невољама, Свети Димитрије се призива и за здравље. Многа сведочанства говоре о исцељењима болесних и немоћних који су се са вером помолили пред његовом иконом или моштима. У Срему се и данас прича о девојчици која је, након молитве у цркви Светог Димитрија, проговорила после дугогодишње немоћи, што је народ приписао његовој благодати.

Посебно место у народној традицији заузима обичај „Митровданског помена“ – кад се на гробљима пале свеће и чита молитва за упокојене војнике. Народ верује да Свети Димитрије, као ратник и мученик, чува душе оних који су дали живот за веру и отаџбину.

Тако се кроз векове у српском народу сачувало поштовање према овом светитељу који је, по народном убеђењу, „увек са својима“. Његов празник није само спомен на мучеништво, већ сведочанство живе вере која траје, мирише и мироточи – као што је миро текло из његових моштију у древном Солуну.

СПН је раније писао о култу Свете Петке у српском народу. 

Pročitajte takođe