Света Петка у српском књижевном опусу 2 део

Света Петка. Фото: СПН

Подсећамо, први део рада се бавио Светом Петком у делима Љиљане Хабјановић Ђуровић и Светог Јустина Поповића .

Други део рада се бави сличностима и разликама у лику Свете Петке код Светог Јустина Поповића и Љиљане Хабјановић Ђуровић. Уживајте!

Сличности и разлике житија свете Петке од Јустина Поповића и Петкане од Љиљане Хребљановић Ђуровић

Почетак житија свете Петке код Јустина почиње са њеним рођењем. Родитељи светитељке се помињу само у контексту имућних људи, док по Љиљани Хребљановић Ђуровић имамо и описан део у којем се говори о њиховим позним годинама и чежњом за децом. Видимо да је књижевница употребила своју машту и изразила емоције према деци, и може се комотно рећи да је Љиљана више била инспирисана догађајима из Библије, него из стварног стварног њиховог живота.

У појединим деловима књиге Петкана видимо да је књижевница радила на великом изражају личности свете Петке, мада је убацивала и детаље који се не налазе у извору житија Јустина Поповића. На пример, нигде не проналазимо да је света Петка у својој младости ослепела након очеве смрти, као и то да је уз плач сестре и мајке Петканин брат отишао у манастир. Тај део код Јустина је описао овако: „ Брата Петканиног Јефтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршеног живота духовног Јефтимије се, уз пристанак родитеља замонаши.“ Што је много прихватљивије из разлога што у опису стоји и то да су им родитељи били јако побожни и живели по моралним законима Божијим. Мало је неумесно описати такве људе, уствари Петкану и њену мајку, као особе које плачу због растанка са сином и братом, који одлази у монашке редове, што видимо у пре поменутом Љиљанином делу.

Љиљана је описала и туговање Петканине мајке, њен жал за Петканином удајом и породом, који је света Петка индиректно одбијала говорећи да јој још мало треба времена да ужива у девојаштву. Путовање светитељке у књизи се поклапа са житијем, „ и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама.“ Тако да је овај део остао, да кажемо идентичан уз описе из маштовитости књижевнице.

У делу књиге о пустињском животу светитељке видимо непоклапање када је реч о начину подвизавања. У житију је описано овако: „ Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малим количини, и то по заласку сунца.

“ Док у књизи сусрећемо непознату јунакињу Зејнебину која се о светитељки брине, на тај начин што јој доноси хлебове и хаљине у наредних четрдесет година светитељкиног боравка у пустињи. Поставља се питање, да ли је у књизи неверица да неко може да проведе толико дуг период без мирјанских потреба, или је писац хтео да са више описа дочара светитељкин живот у пустињи. Мислим да је овај део проблематичан из разлога што је велика могућност да се јави неверица о пустињском животу и осталих светитеља а не само свете Петке.

Љиљана описује и повратак свете Петке из пустиње и њен сусрет са Симеоном Новим Богословон у Цариграду што се не налази у житију, мада године се донекле поклапају, светитељкиног живота као и Симеона Новог Богослова, тако да овај опис и није толико контрадикторан. У кљизи даље се говори о светитељкином животу у Епивату где исто сусрећемо се са непотребним делом, и опет да напоменем неверицом, о помагању да се настани и да се прехрани.

О свим детаљима у књизи може се рећи да је књижевница превише употребила машту тако да је направила још већи култ сем свете Петке него што је у народу постојао.

Генерални проблем Петкане заправо јесте претерани аскетско-народни приспуп ,Према светој Петки и светитељима, скоро на свакој страници њенога дела. Проблем такође лежи у Љиљанином поднаслову Пресвета Богородица, где ауторка пише како се Богородица пита да ли човек заправо има свој избор у животу, или је то избор Божији који је унапред предодређен за свакога човека. Такође у наредним страницама истог поглавља Пресвета Богородица “закључује“ да је пут избора човека дат самом човеку, али да човек никада није у потпуности сигуран да му се Бог открива, на овај или онај начин, па се пита да ли му се Бог заиста јавио или је то само производ жеље његовог ума.

Затим Љиљана говори о томе како Богородица жали пострадалог Христа и мученике, па исто тако се диви и светој Петки где она на смртном часу каже: „Човекољубиви владико, не презри убогу службеницу своју, него нека анђео мира тихо узме бедну душу моју, а ти ме удостој да слободно станем пред твој узвишени престо, јер си благословен у векове векова, амин.“

Заиста је неумесно говорити тако нешто, јер то је претеривање у слободи писања и исто тако није лепо ићи у такве крајности, ако гледамо са теолошке стране, али ако гледамо са књижевне, ово дело може за појединце да буде и поучног карактера. У Петкани можемо да видимо да ауторка баш и не влада теолошком материјом , као што смо већ пре напоменули, већ се она више држи књижевне фантазије која је испреплетена народмним обичајима и поимањима истог. У свему овоме не желимо рећи да у том делу има тешких богословских нетачности, већ желимо да кажемо да заиста претерује у метафорама и у неким деловима нереално истиче љедске црте светитељке, што јесте карактеристично за поједине ауторе житија пустињака и ава отшелника.

Литература

1. Љиљана Хребљановић Ђуровић,Петкана
2. Света Петка, Светигора
3. Др Јустин Сп Поповић, Житије светих за октобар

Раније је СПН писао о Светој Петки у српском књижевном опусу 1 део. 

Pročitajte takođe