Света Петка у српском књижевном опусу 1 део

Света Петка. Фото: СПН

Ову велику Светитељку прославили смо 27. октобра 2025.године.

Српски СПН је имао ту част да му Синиша и Катарина Бувач ексклузивно уступе свој заједнички рад. Уживајте!

Света Петка Параскева

(поређење житија светих од Јустина Поповића и књиге Петкана од Љиљане Хребљановић Ђуровић)

Увод

Света Петка, узор и молитва православног народа, диховна икона и многопрослављена у српском народу. У народном предању, код Срба, постоји веровање да је света Петка помоћница и заштитница жена. Многе жене у мукама су се обраћале светитељци, да умоли Господа за милост у невољама које су их снашле. О култу свете Петке видимо у књизи Запис душе од Љиљане Хребјановић Ђуровић, опис нам даје изванредну слику мати Ангелине која у сну сусреће свету Петку а након тога одлази у цркву Ружицу на Калемегдану да се поклони и у молитви замоли Господа за спасење и умањење њених боли. Наравно, о свему томе видимо и у књизи Петкана „мора се Светитељка књегињи у сну јавила, учила је мудрости и саветима је својим водила. И њу, и дружбеницу јој, деспотицу Јефимију. Што да не? Када се јавља мени, која продајем савску и дунавску рибу на Рибљем тргу, како неби њима? Јесу биле велике госпође, али и мученице као и ја.“

Поштовање и обраћање светитељки, произилази из дешавања чуда, који се везују за саму свеитењку. О томе имамо многа сведочанства као на пример: „године 1966. Стуштила се на Јаш- Подгорије ужасна бура са врло јаком кишом и силовитим градом. Град је пробијао куће, ломио дрвеће, рањавао људе. Све баште и воћњаци су тада биле уништене. После града, у целом граду само је цвече у порти Саборне цркве било неоштећено и лепо.“ Из много других предања видимо да је св. Петка велика молитвеница пред Господом за род људски и зато није ни чудо што јој је народ многе храмове посветио. Само у Српској Православној Цркви имамо изузетно велики број храмова око 239, што нам је један показатељ да смо, после Пресвете Богородице, везани изузетно за нашу мати Параскеву.

Светитељкин животе је описан у Житије Светих од Јустина Поповића, мада у скорашње време нам је приближена и кроз књигу Петкана од Љиљане Хребјановић Ђуровић. У наредном тексту ћемо се сусрести са упоређивањем ова два дела.

Света Петка код Јустина Поповића

Света Петка је живела са своjим родитељима у Епивату, имала је старијег брата Јевтимија и њих родитељи подизаше у вери и побожности. „Једном Петка као десетогодишња девојчиц, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 35). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, а сама обуче његове дроњке.“ Света Пекта је живела по узору на свога брата Јефтимија који се замонашио још за живота своих родитеља. Скрушено и девствено је ходала кроз Епиват делечи милостињу сиромашнима, занемаривајуће критике својих, јер она није знала другачије да живи сем тако. Након смрти својих родитеља креће у Цариград на поклоњење тамошњим светињама.

„Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.“

Након боравка у Цариграду светитељка одлази у Палестину да се поклони светињама и да прође Христовим путем. Након тога насељава се у Јорданској пустињи.

„ Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца.“ Свој живот је проводила једино у молитви, препуштајући себе вољи Божијој и са молитвом на уснама чекала судњи дана. Одупирала се демонским искушењима и истрајавала у намери за добрим одговором у сусрету послесмртним, пред самим Господим Исусим Христом. „ лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши.“

Након дугог боравка у пустињи света Петка добија заповест од анђела Божијег да се врати у своје родно место, јер Божија воља је да се тамо упокоји и своје тело остави а душу своју да представи пред Господом.

„ И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати од пустиње: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање.“
Ипак је се опростила од пустиње и кренула на пут. Прво је свратила у Цариград да се поклони светињама, а затим је наставила пут ка Епивату. У свом родном месту проводи две године живота, не мењајући ништа, понашала се као у пустињи, сво своје време је проводила у молитви ишчекивајући дан када ће се представити Женику душе њене. У молитви је и задесио трен када је њена душа напустила тело. „ тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.“

Мошти свете Петке су откривене након доста година по њеном представљању. У близини њене хумке подвизавао се један столпниок кога је омео, у молитви, неиздржив смрад тела неког поморца које је испливало из мора. Морао је да сиђе са стуба и да замоли неке људе да ископају дубоку рупу за усмрдело тело.

„ Копајући рупу ти људи, по промислу Божијем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе.“ Несхватајући то на прави начин и у разговору између себе говорише да је то стварно нетрулежно тело Бог би га пројавио кроз некаква чуда а не на овај начин. Вратише Свету Петку у гроб и заједно са трулежним телом морнара је закопаше и вратише се својим кућама. Међутим један од њих који је био побожан дошавши кући мољаше се Богу, а заспавши пред зору, у сан му дође некаква светла царица а око ње безброј светлих војника. Немогавши да издржи тај невероватни сјај паде ничице на земљу, али га један сјајни војник подиже и рече: „ Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите је на достојанствено место, јет Бог хоће слушкињу Своју да прослави на земљи. Тада и та светла царица рече Георгију: похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, ипостојбина је моја Епиват, где ви сад живите.“

Исте ноћи сличан сан је имала и једна жена, Јевтимија, те сутрадан причаше о свом виђењу, те она и Георгије и многи верни народ одоше до хумке и извадише мошти Параскеве и положише у цркви светих апостола Петра и Павла у Епивату.

Након два века по пројављивању моштију свете Петке, 1238год, бугарски цар Јован Арсен затражи мошти од, тада окупатора, крсташа који су држали то подручије, да их пренесе у Бугарску. С обзиром да су се крсташи плашили цара, великодушно прихватише његов предлог. „ Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново.“
После много времена, Турци освајају Трново, тада мошти свете Петке пребацују у Валахију. Међутим поновном најездом Турака освајају и Валахију а наша књегиња Милица се заузима код султана Бајазита да се мошти пребаце у Србију. Тако да је у Београду подигнута црква на Калемегдану где су мошти биле донете.

„Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чуда од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима.“ Из страха да се не прошири, вера у чудотворне мошти, међу муслиманима, они их предадоше цариградцким хришћанима, и беху положене у Патријаршијској цркви.

Василије Лупул је 1641. године, чувши за мошти блажене Параскеве, пожеле да се пренесу у његову земљу Молдавску. Чувши за то патријарх, умилостиви се и уз благослов осталих епископа и свештеника предаде свете мошти земљи Молдавској. „ Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14 октобра 1641 године.“

Света Петка код Љиљане Хребељановић Ђуровић

По благослову Господњем, када је брат свете Петке, Јефтимије, напунио десет година, мајка њена је осетила чудан осећај у стомаку, сматрајући да је то само улазак у позније године и да је не могуће да је у благословеном стању није много обраћала пажњу.
Света Петка је рођена, као и њен брат, у касним годинама своих родитеља. Дочекана је са великом радошћу, родитељи су на њу гледали као благослов од Бога. „Јаловица! Тако су ме звали наши рођаци. И они који су се називали пријатељима наше куће. И моје слушкиње. Чак и они који нас нису познавали, а чули су за наш јад.

“ Видимо да је велики презир био према њеним родитељима који су дуго година били бездетни и веома патили због тога, нарочито Параскевина мајка. Дуге ноћи је проводила плачући над својом судбином, а никада се није радовала туђем злу, као што су то њој чинили сви који су, па макар начули, њене муке. Бог је био милостив и даривао им прво сина Јефтимија, а након десет година и кћер Параскеву. „Петка. Петкана. Тако смо назвали нашу кћер. Име смо јој дали по дану у који се родила. И који се на грчком каже Параскева.“

Параскева је уживала у срећним данима свог детињства, била је миљеница свију укућана, посебно је била везана за свога брата. Трудила се да схвати ту реч Божију о којој јој је брат причао. Стално је слушала о свом чудном роћењу, једино се по томе разликовала од остале деце. „Ти се дар! говорио ми је отац. Бићеш басилиса! Представница Бога на земњи! Зато си рођена! , испредала је мајка блештаве нити својих снова.“
Након смрти свога оца јако се разболела, пала је у кревет невидевши више на своје очи. Велику подршку добија од своје мајке а посебно од брата Јефтимија. У великој љубави према Богу, Јефтимије јој је давао снагу кроз моралне разговоре.

„Бол и страх често су рука којом нас Господ води себи, док не научимо да му хрлимо срцем, рекао ми је Јефтимије када нам је умро отац. Исто је поновио и када сам се ја разболела.“ Од несташног детета постала је мирна девојчица која се ретко кретала. Једини ужитак јој је био када је проводила време са мајком и Јефтимијем, а они су се заиста трудили да јој скрате дане у њеној болести.

У свој муци није падала него се само приближавала Богу. Молила је Бога за свој вид, и она и мајка дуго су проводиле у молитви, мајка плачући а она нема приближавајући свој ум Богу.

Након све муке које су их задесиле, Петка и мајка јој добијају још један заједнички бол, Јефтимије одлази у Цариград да се замонаши. „Жељу да напусти световни живот читала сам му из речи и очију. Налазила је у садржају његове свакодневнице. Чула је у његовим молитвама.“ Знала је да га сама њена болест задржава, сада је могао да оде без бриге. Бог јој је вратио световни вид.
Након одласка свога брата осетила је велику празнину али и срећу јер јој је брат пошао ка Богу. Време проводи као и увек у дугим молитвама. Сав тај мир нарушава јој мајка са идејом да се припреми јер цар Константин тражи василису за свог сина. „Цар Константин тражи невесту за принца Романа. И то, замисли, желе девојку твога доба и стаси. А и величина твога стопала одговара ципели коју ће носити цареви трагаоци. Постаћеш василиса, Петкана! Зато си рођена!“ све јој то уноси немир у њеном обраћању ка Богу. Молила се да јој се пресвета Богородица смилује на њеној муци, плакала је, молила, само да јој помогне да прође све то око принца а да њу заобиђе.

Успела је да умоли, опет је обневидела, добила је дар са неба, најзад може да је заобиђе све то у вези те помпе око бирања василисе. „Мрак је са мојих очију спао након неколико дана касније, пошто су царски изасланици пронели кроз Епиват црвену ципелицу. И никада више ни сенка невида није пала на мој вид.“ Мајка Параскевина је изгубила сваку наду да ће се она удати, али ипак и даље јој је спомињала, мада без имало наде. Остала је у својој родној кући, бринући о својој мајци и сматрајући да ће јој Бог показати којим путем да ходи.
Света Петка одлази у Цариград, носи је сан о путу ка поклоњењу светињама. Њена одушевљеност расте, у првим данима, видећи да град врви од калуђера, да се у велелепним храмовима чује песма узнета Христу Богу нашем. „У Цариграду су чуване и најдрагоценије реликвије хришћанства. Часни крст, Вероникин убрус. Плаштаница. Оне које су носиле отиске додира, трагове зноја, суза и крви Спаситељеве.“
Тажећи свој пут, и исчекивајуће да јој га Господ пројави. „И опет ми је, милостиви, послао глас своје воље. Гласнике. У моју свакодневницу почели су свре чешће да навраћају они који су већ ходочастили, али и они који су се спремали да крену на Свети пут.“ Молила се Богу да јој на неки начин покаже пут којим да крене и дали је стварно воља Господња да крене ка путу Његовог пута. Одговор је добила: „ Припадам групи која се спрема да ходочасти стазама Спаситељевим. Желиш ли можда и ти, сестро, да пођеш са нама?“ Ове речи и питање је схватила као знак Божијег одговора.

Пресрећна по добијању знака од Бога, почела је да се, усхићено, спрема за пут ка Светој земљи. Наравно није могла да оде а да се не сретне и са своим братом Јефтимијем, јер у себи је осетила да се никада више неће вратити. „ Збогом, Параскева!, рекао је. И осмехнуо се. Као некада.“

Путовала је са Христом у срцу, на свим местима које је прошла видела је Христов бол, као и бол и пресвете Богородице. „ Преко мора сам са Њим путовала. И касније, Галилејом, Самаријом, Јудејом. Са Њим сам ишла до обале Мртвог мора. И до Јордана.“ Након неког времена, путовања, напустила је караван. На пут у пустињу пошла је по позиву свете Марије Египћанке. „ Време је, рекла ми је када је дошла у мој сан. Тамо где сам ја нашла мир, и ти ћеш свој мир наћи.“ Са собом је понела најнеопходније и са усхићењем кренула на пут који јој је Господ одредио. Лутала је по пустињи неколико дана, знала је да је чека неко место где ће провести у њему неко време. У свом том исчекивању ипак је пала у искушење. Молила је се, да јој Бог покаже истинитост њеног путовања, да ли је требала да се врати или да настави, људска слабост је прорадила у њој. „Ако је Његова жеља да останеш у Палестини, да ли би мене послао да те поведем преко Јордана?, питао је њен осмех.“ Након овог сна, света Петка није знала којим путем да крене, све док јој се у близини није појавила сова коју је наставила да следи.

„ Путовале смо данима. Била је то помало необична сова. Трпела је сунце и светлост, и ја сам се питала да ли су све пустињске сове такве, или се ова моја и од њих разликује.“ Сова ју је и хранила, пустинским зељем, успевала је и да нађе воду. Путовале су тако њих две све док се сова није зауставила покрај једне огромне стене са отвором у који се може ући. Тада је сова напушта, а света Петка схвата да је то њен нови дом.

„ Нестала је једна сова, дошла је друга. Истина, није слетела с неба, већ је сишла са камиле. Али и она је била Божија посланица, и ја сам то знала чим сам је угледала.“ Кренула је ка потрагом за водом, знала је да је Господ неће оставити тек тако и да у близини мора да постоји извор. Након сат времена хода, од пећине, проналази извор окружен палмама урме. Напила је се водом и села испод једне палме да одмори, тада је наишла једна девојчица са својим оцем. Пришла је светој Петки и понудила јој слаткиш.

„Сутрадан ме потражила у пећини. Када сам изашла, затекла сам је како стрпљиво седи, ослоњена на врели камен заклоњена сенком своје камиле, и чека ме. Донела ми је неколико хлебова и хаљину.“ Обећала је Параскеви да ће се од тада бринути о њој, шиће јој хаљине и доносити хлебове. Тако да је у наредним годинама свету Петку у одређене дане, онда када јој је храна била на измаку, редовно обилазила Зејнебина.

Она је била земаљски чувар светитељке, редовно је обилазила и након своје удаје, када се породила а и унучиће добила. Света Петка је за њу и њено потомство узнослила ка Богу молитве. И тако су се Зејнебина и света Петка сусретале у наредних четрдесет година.
Прихватила је реч Божијег изасланика, враћа се у свој родни град, радовала се обиласку Христовог гроба, сањала је да се још једном у сузама помоли. Стигавши у Јерусалим затекла је само рушевине храма и старицу која се молила на камењу некадашњег дома Божијег.

„А онда је багдатски калиф Ел Хаким наложио Емиру од Дамаска да начини најстрашније светогрђе. Да поруши туђе светиње.

“Помолила је се на гробу Христовом, за све људе да их Господ помилује и спаси, јер и ти храмови који су порушени, све је то са допуштењем Божијим.

По доласку у Цариград није пошла ка манастиру Студит, осетила је да тамо више није њен брат и да се са њим сусрести неће. Међутим, вођена руком Божијом срела се са Симеоном Новим Богословом. Причао јој је о њеном брату, колико је био ревностан у молитви и уздизању славе Господње, и о томе да је постао епископ, и да је се представио у Богу као молитвеник и војник вере истинске. „ Никада га више нисам срела. Обоје свикли ћутању, најлепше смо разговарали говорећи са Господом.“

Света Петка се населила у свом родном граду Епивату. „ Појавила се ниодкуда. Никога није потражила, као да је странкиња без знанаца у нашем граду. Никоме није причала о себи. Прећутала је чак и своје име.“ Нико није знао колико јој је година и зашто је изабрала Епиват за своје пребивалиште. Сви су је ословљављали са мати јер нико, никад није сазнао њено име. Чинила је милостињу и ако је сама јако мало имала.

„ О њој се старао један послушник из Мамантског манастира, а по налогу игумана Симеона. Нашао јој је смештај у некој собици у Ираклијском предграђу и опскрбљивао је храном. Ретко, и оскудно, као да је монахиња.“ Није много прошло а непозната подвижница је отишла ка Господу, њено тело су предали земљи изван града, где се сахрањују сиромаси и странци.

Опште чуђење је завладало када се у цркви једне недеље појавио Столпник који се подвизавао изван града, у близини мора. Дошао је са молбом да се склони тело непознатог морепловца, које је испливало у близини његовог стуба и да му превелики смрад неда да се преда у молитву Господу. „ копајући рупу наиђосмо на друго једно тело. Чисто. Лепо. Женско. Обучено у скромну црну хаљину. Као да је жива, и тек зснула, па склоњена од очију недостојних, тако је изгледала. А њен мирис! Био је то лаки дах младог босиока.

“ Видевши Столпник нетрулежно тело, паде на земљу поче се молити и плакати. Али човек који је копао баци платно са поморцем реко светице и крете затрпавати. Георгије ( човек који је био ту и суделовао у копању) се замисли и хтеде да питају у цркви шта да раде. Недозволи му колега журећи да што пре заврши посао.

Георгије, дошавши кући дуго је се молио Господу, не размишљајући о дану који је већ био иза њега. Легавши у постељу и заспавши усни сан о некој царици на трону која је била окружена анђелима. Један анђео му приђе и рече: „ Оно је тело Преподобне Параскеве. Бог жели да слушкињу своју, која је у Царству Његовом у слави, прослави и на земљи."

“ Након тих речи пред очима му је био цео живот светитељке, видео је да је рођена у Епивату и куда је све прошла док није се Богу представила.
Пробудивши се исприча својој жени за сан, али га она покуша разуверити и тврдити да је то само сан и да не значи ништа. Мучила га је та мисао и на крају се одлучи да пође свештенику и да му све исприча. Чекајуће свештеника страх га је преовладао, како ће то свештеник прихватити, и крете ка вратима да изађе. Међутим, на вратима је се сусрео са једном госпођом која га је замолила да прича са свештеником пре њега, јер је сањала чудан сан, више као некакву наредбу. У разговору са женом, Георгије јој исприча да је и он сањао чудан сан и крете да јој прича детаље. „ Господе милостиви! Творче, и чудотворче свемогући! Био је то потпуно исти сан!“

Након овог разговора и указаној части, кренули су да ископавају мошти. Георгије је копао, а била је ту присутна и госпођа Јефтимија, која је исти сан уснила. „ Мошти Преподобне Мајке положене су у цркви Светих и свехвалних апостола Петра и Павла у Епивату.“

Раније је СПН писао о Светој Петки. 

Pročitajte takođe