Од престола до изгнанства: пут светог праведника Стефана Бранковића

Свети Стефан Слепи (Бранковић). Фото: СПН

Потомак славног и Светог кнеза Лазара и праведне кнегиње Милице, Свети Стефан Бранковић, познатији као Стефан Слепи, био је један од најтрагичнијих владара у српској историји, али и један од најсветијих.

Рођен око 1417. као син деспота Ђурђа Бранковића и Јерине (Ирине) Палеолог, одрастао је у страху Божјем, у мудрости и послушности, васпитаван у духу вере својих предака. Сведоци тог времена памтили су га као човека изузетне лепоте, озбиљности и благородности, али пре свега као пример кроткости и потпуног предања вољи Божјој.

Тешка искушења снашла су га у младости.

Када је његов отац, ради мира и спасења народа, удао ћерку Мару султану Мурату II, Стефан и његов брат Гргур отпратили су је до Једрена. Ту су остали као таоци, а потом, на сам Ускрс 1441, по султановом наређењу били сурово ослепљени, без знања своје сестре.

Иако је злочин оправдаван наводном издајом, узрок је био у турској зависти и страху од угледа српских племића.

Након пораза Турака и склопљеног мира, Стефан и Гргур враћени су у Србију. Њихов сусрет с оцем деспотом Ђурђем у Смедереву остао је записан као један од најпотреснијих тренутака у српској прошлости.

После смрти оца и брата Лазара, 1458. Стефан је по благослову Патријарха и жељи народа проглашен за деспота српског. Владао је мудро и мирољубиво, бранећи земљу од страних претензија. Због политичких преврата и издаје био је приморан да напусти отаџбину, кад је босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик, доведен на престо и ожењен Стефановом братичином.

У избеглиштву је, у Албанији, упознао побожну Ангелину Комнину, кћерку великаша Аријанита и рођаку Ђорђа Кастриотића – Скендербега. Њихов брак, благословен 1461. у Скадру, постао је пример хришћанске љубави и постојаности у страдању.

Са њом, Ангелином, Стефан је добио троје деце – Мару, Ђорђа и Јована. Живот су наставили у италијанском граду Београду код Трста, где су живели скромно и у молитви.

Упркос изгнанству и сиромаштву, Стефан није престајао да помаже свом народу. Одржавао је везе са српским епископима и монасима, трудећи се да очува јединство и наду у дан када ће вера и држава поново оживети.

Његова реч имала је тежину, јер је у свему што је говорио и чинио било присутно смирење човека који је страдао, али није клонуо духом. Остао је узор благочестивог владара који ни у највећој неправди није одбацио љубав према Богу и људима.

Пред крај живота, већ тешко болестан, Стефан је у писму Дубровчанима молио да се постарају за његову породицу, показујући и у страдању веру, смирење и љубав према ближњима. Упокојио се у Господу 9. октобра 1476.

Његове мошти породица је касније пренела у Купиново, које је у наслеђе добила од угарског краља Матије Корвина.

Потомци Стефана и Ангелине, познати као „Бранковићи светородни“, наставили су њихово свето дело.

Њихов син Ђорђе, најпре деспот, убрзо се замонашио у манастиру Купиново под именом Максим. Ангелина, као удовица, тешко је живела у сиромаштву. По доласку у Срем почиње њихово ново поглавље 

Брат Максимов Јован кратко је носио деспотску титулу по замонашењу Максимовом. Умро је млад.

С моштима мужа и оца, сина и брата, Ангелина и Максим на неко време селе се у Влашку, војводи Јовану Радулу. Максим је тамо рукоположен за митрополита. Успео је да измири Радула и молдавског војводу Богдана.

Максим и његова мајка остали су упамћени у народу као велики доброчинитељи и били веома вољени.

Нешто касније, Ангелина и Максим се враћају у Срем. Оснивају манастир Крушедол, који ће постати породична задужбина и Максим постаје Митрополит сремски.

Ангелина прима монашки чин и наш народ ће је запамтити као „свету мајку Ангелину“, која је читав живот живела у кротости, вери, доброчинству и молитви.

Тако је у дому ослепљеног деспота никло читаво „свето колено“, чија се вера и пример до данас поштују у православном народу.

Иако су мошти Светог Стефана Слепог уништене у турском хараању 1716, његово име и дело остали су живи у сећању народа као сведочанство вере, трпљења и праведности. Црква га слави као светог и праведног мученика, а његове молитве се помињу за спас и мир целог српског народа.

СПН је раније писао о Светој мајци Ангелини Српској, супрузи Светог Стефана Бранковића.

Pročitajte takođe