На Кајмакчалану: пре 109 година, српска војска отворила „Капију слободе“

На Кајмакчалану: српски официр на гробу сина јединца. Фото: Библиотека Матице српске

Борбе за Кајмакчалан трајале су недељама, а српска војска суочавала се са снажним бугарским положајима на суровом планинском терену. Врх планине био је добро утврђен рововима, минским пољима и митраљеским гнездима, а временски услови – магла, киша и лед – додатно су отежавали напредовање.

Српски војници су, упркос умору од претходних борби и тешком повлачењу кроз Албанију, показали изузетну храброст. Пењање кроз стрме литице и одбрана стратешких позиција било је праћено јуришима и борбама прса у прса, у којима су многи положили животе за слободу. 

Освајање врха Кајмакчалана имало је велико морално и стратешко значење. Кајмакчалан је постао симбол упорности, националног духа и жеље за слободом. Отварањем пута даљем продору на Солунском фронту, српска војска је показала снагу и издржљивост после драматичног повлачења кроз Албанију и поновног организовања на Крфу у пролеће 1916.

Многи јунаци тих дана, без обзира на чинове, уписали су своја имена у историју. Храброст војника, спремних да се супротставе бројнијем и боље наоружаном непријатељу, учинила је Кајмакчалан „Капијом слободе“ за читав српски народ.

Ток битке и сукобљене стране

Одлучујући део операција на Кајмакчалану био је коначна битка за Кајмакчалан, која је трајала 27 – 30. септембра 1916. и представљала је једну од најтежих и најкрвавијих борби српске војске у Првом светском рату.

Српски војници су уз огромне жртве, упорно, храбро и непоколебљиво освојили врх Кајмакчалана, означивши пресудни тренутак на Солунском фронту 30. септембра 1916.

Српске снаге бројале су око 50.000 људи, биле су састављене од ескадрона Прве и Друге српске армије, уз подршку француске и грчке артиљерије. Супротстављале су им се бугарске јединице бројчано мање, али добро утврђене, процењује се око 30.000 војника, на снажној одбрани положаја на врху планине.

Терен је био изузетно тежак – стрме литице, камени масиви, магла, киша и лед – што је сваки корак напред чинило борбом за голи живот.

Српски војници, још исцрпљени након голготског повлачења преко Албаније и поновног организовања на Крфу, показали су изузетну храброст.

Кључни моменти борбе обухватали су напад на Трговачки врх и Чукулов врх, где су официри и редови, попут капетана Драгише Михаиловића, поручника Милорада Јанковића, редова Јована Стојановића и Милана Вуксановића, под жестоком ватром пробили бугарске ровове. Многи војници, попут Радоја Петровића и Михаила Јовановића, у непосредној борби положили су животе за напредак јединице.

Битка је била изузетно крвава. Процењује се да је на српској страни погинуло око 2.200 војника, док је бугарска страна имала око 4.000 жртава. Једна од најупечатљивијих епизода била је напад на Чукулов врх, где су српски војници, без покривања, пробили митраљеске и минске редове непријатеља, носећи рањене саборце на леђима и држећи линију све док артиљерија није успела да пружи подршку.

Освајање врха имало је велико морално и стратешко значење. Кајмакчалан је постао симбол упорности, националног духа и жеље за слободом. Отварањем пута даљем продору на Солунском фронту, српска војска показала је снагу и издржљивост после драматичног повлачења кроз Албанију и поновног организовања на Крфу.

Данас, сећајући се 30. септембра, призивамо успомену на све хероје који су показали највише врлине људског духа: храброст, оданост и љубав према отаџбини. Кајмакчалан остаје вечни подсетник на цену слободе и величину српског војничког подвига.

Незаборавни хероји српске војске

Кајмакчалан, највиши врх Македонског фронта, остаје упамћен као симбол непоколебљивости и храбрости српских војника током Првог светског рата. На овим суровим, каменим врлетима многи млади људи, редови и официри, положили су животе за слободу Србије, остављајући иза себе имена која трају кроз генерације.

Међу најпознатијим херојима је капетан Драгиша Михаиловић, чија је чета храбро пробијала непријатељске ровове, и поручник Милорад Јанковић, одликован за храброст у директном јуришу на Чукулов врх. Редов Милан Вуксановић истицао се у одбрани Трговачког врха, док је поручник Стеван Марковић предводио напад на утврђене бугарске положаје.

Међу редовима који су оставили траг су и Јован Стојановић, један од првих који су заузели критичне положаје; Радоје Петровић, који је предано водио митраљеску ватру; Александар Томић, познат по храбром заузимању бугарских митраљеских гнезда; Михаило Јовановић, који је носио рањене саборце са линије фронта; и Петар Костић, командир артиљерије чије су гранате омогућиле напредовање пешадије.

Не смемо заборавити Ђорђа Милошевића, чији је патриотизам био пример младим борцима, Симу Радовановића, који је храбро заузео Тополивнички положај, и Лазара Николића, који је управљао дејством против непријатељских ровова под снажном ватром. Једнако храбри били су и Војислав Петровић, Никола Савић, Марко Поповић и Светозар Илић, чија је иницијатива у критичним моментима одлучивала о судбини јединица.

Списак хероја се наставља са именима попут Драгана Јевтића, Радивојa Кнежевића, Милана Томића, Стевана Ристића, Ђорђа Петровића, Павла Милошевића, Алексе Радовановића, Јована Лазића, Мише Јовановића и Радета Симића – сви они су подједнако храбро допринели пробоју и одбрани Кајмакчалана.

Кајмакчалан није само географска тачка; он је вечни споменик жртви, храбрости и оданости отаџбини.

Данас, сећајући се 30. септембра, призивамо успомену на све хероје који су показали највише врлине људског духа: храброст, оданост и љубав према отаџбини.

Кајмакчалан остаје вечни подсетник на цену слободе и величину српског војничког подвига.

СПН је недавно писао о годишњици Церске битке, прве савезничке победе у Великом рату.

Pročitajte takođe