Српске лозе на платну: чудесна појава слика изгубљених пре више од века

Манастир Буково. Фото: Јутро

Она почиње крајем XIX века, у време када је Србија, тек изашла из сенке османске власти и убрзано градивши свој идентитет, желела да покаже свету не само политичку зрелост него и културну и привредну снагу на Светској изложби у Паризу 1900.

Симбол те снаге било је грожђе — плод земље, али и метафора за вино и трпезу, за рад и веру.

За Светску изложбу у Паризу 1900. године Србија је решила да прикаже своје аутохтоне сорте: прокупац, смедеревку и зачинак. Посао да их овековечи на платну поверен је Кирилу Кутлику, словачком академском сликару који је у Београду отворио прву српску цртачку и сликарску школу.

Кутлик је у јесен 1899. боравио у Смeдереву и за само пет дана насликао гроздове и листове три сорте, добивши заслужену похвалу и уговорених 240 франака. Паралелно, вајар Петар Убавкић направио је моделе у гипсу.

Монах Рафаило Шишатовачки (лево) и Кирил Кутлик (седи)

Али судбина је већ тада сплела мистериозну нит — Кутлик се разболео и преминуо непосредно пред отварање изложбе, а његове слике никада се нису нашле у каталогу париске смотре.

Знамо да су дела завршила у новооснованој Винодељско-воћарској школи у Букову код Неготина, којој је живот удахнуо Милутин Савић, најистакнутији српски агроном, енолог и борaц против филоксере. Његова је иницијатива била и саздање буковске школе, где је постао и први директор.

Тамо су слике накратко почивале, све док француски ампелограф Пјер Вијала није затражио податке и илустрације за своје капитално дело о свим познатим сортама лозе.

Уз Кутликове радове, тада је у Букову својим рукама насликао нове сорте и један младић – сабрат манастира, јеромонах Рафaило Момчиловић, касније познат као Свети свештеномученик Рафаило Шишатовачки.

Он је израдио слике скaдарке, багрине и пловдине, спајајући у једном делу иконописачку дисциплину и уметничку радозналост.

Павле Т. Тодоровић, директор школе, послао је у Париз свих шест слика и гипсане моделе вајара Петра Убавкића. И ту им се губи сваки траг. Нису ушле у пет томова Вијалине Ampelographie, нити су враћене у Србију. У том делу нема ни једног приказа ни једне српске сорте. Као да су нестале у лавиринту светских архива, остављајући за собом тек неколико бележака и сећања.

Вајар Петар Убавкић

За Србију, то је значило да је изгубила најраније ликовне представе својих аутохтоних сорти, сведочанство о томе како су изгледали гроздови пре више од једног века.

А онда, почетком XXI века, готово чудесно, две од тих слика изнова су изрониле из заборава!

На једној аукцији у Белгији, брачни пар српског порекла, не тражећи ништа слично, угледао је два платна.

Нису знали шта купују, али су се изнова враћали тим делима, да би касније открили да су пред њима радови Светог Рафаила настали баш у Букову. Судбина је хтела да их купи жена рођена у Неготину, недалеко од манастира у коме су слике настале. Још више – родитељи су јој се венчали у истом том манастиру, а она је као дете тамо често боравила.

Случајности су почеле да се нижу, али она их је препознала као промисао. Када је сазнала да је и сама рођена на дан када се Свети Рафаило слави, одлука је постала јасна: слике морају кући.

И враћене су. Не без муке, јер је било потребно набавити сву пратећу документацију, чак и купити авионску карту за платна да би безбедно стигла. У Србији су их конзерватори Народног музеја очистили и припремили за излагање.

Данас, поново у манастиру Букову, оне сведоче не само о историји српског виноградарства, већ и о духовности једног човека који је живот положио за веру.

Заједно с њима оживљава и прича о времену када је Србија хтела да свету покаже своје благо, али је, уместо светске славе, остала без верних приказа својих аутохтоних сорти. Ипак, можда смо добили нешто чак и важније – причу која на више више од једног века повезује уметност, виноград и веру у промисао Божји.

Јер, како је рекао владика Иларион – лично познаје и хероину ове приче, која је желела да остане анонимна, и њене родитеље, већ више од три деценије.

„Разумевајући из своје перспективе овакву и оволику љубав према завичају, заиста се дивим Божјем промислу и дару којим је Господ благословио своју верну слушкињу оваквим благословом да управо она, покренута неодољивим надахнућем свише, о чему ми је лично посведочила, у далекој туђини пронађе нешто овако вредно, а готово од свих заборављено“, рекао је владика Иларион.

Можемо се само надати да ће и остала уметничка ремек-дела, за која се зна да су „веома лепо и верно израђени“, која су послата у Париз, а нису објављена нити враћена, једнога дана, Божјим промислом, поново угледати светлост дана. И даће и она наћи пут у домовину.

И тако, у дану када се благосиља грожђе, Србија је поново добила дар у коме се сусрећу прошлост и будућност, земаљско и небеско.

Прочитајте и причу СПН-а о монаху, сликару и свештеномученику Рафаилу Шишатовачком.

Pročitajte takođe