Мисли наглас: Какве „заједничке интересе“ имају власт Црне Горе и Фанар?

О чему су разговарали Јаков Милатовић и патријарх Вартоломеј? Фото: СПН

Председник Црне Горе Јаков Милатовић званично је посетио Фанар и с поглаваром Цариградске Цркве разговарао о „заједничким интересима“.

И, рекло би се, ништа чудно. Сасвим је нормално и пожељно да се поглавари држава састају с религиозним лидерима.

Међутим, овде је реч о Црној Гори. Тамо већ низ година све ври по питању вере. И Српска Православна Црква, и њени верници, и српски народ као такав у врло су чудном, осетљивом, па, може се рећи и тешком положају.

Патријарх Вартоломеј, није тајна, већ годинама се бави легализацијом раскола. Почев од оног у Украјини.

У недавном интервјуу француском ТВ каналу France Télévisions рекао је много тога занимљивог.

Ми ћемо овде истаћи само два момента.

Прво, његову изјаву да Цариградски патријарх има некаква овлашћења и привилегије која нема ни један други православни црквени поглавар. Односно, да је Патријарх Вартоломеј не „први међу једнакима“, него „први без једнаких“, како се изразио један од цариградских архијереја.

У истом интервјуу, он је изјавио да иако је можда била грешка давање Томоса о аутокефалности Православној цркви Украјине, он (патријарх Вартоломеј) нема намеру да тај Томос повуче.

Без обзира на сва националистичка дивљања, без обзира на отимање и заузимање храмова, на пребијање парохијана канонске Украјинске Православне Цркве.

Без озбира на крв Украјинаца која се лије реком као директна последица тог Томоса. Без обзира на светогрђа која се, ако не свакодневно, онда сваких неколико дана дешавају у древним светињама Православља.

Као да Украјина није већ довољно намучена ратним дејствима и уништењем, а и другим унутрашњим противуречностима које је трзају већ годинама.

И не заборавимо и то да патријарх Вартоломеј очекује да се неканонска ПЦУ и канонска УПЦ уједине у будућности.

Уз то, баш ових дана, самозвани „архиепископ“ такозване „Аутокефалне цркве Белорусије“ изјавио је да је приликом сусрета с патријархом Вартоломејем пре око годину и по дана, с њим разговарао управо о аутокефалности.

Јасноће ради, подсећамо – „Аутокефална црква Белорусије“ је структура која има шачицу парохија у САД, Канади и Аустралији, и непризната је од свих осталих Помесних Цркава, укључујући и Цариградску Патријаршију.

Међутим, самозвани „архиепископ“ Свјатослав Логин, по рођењу, одрастању и образовању Украјинац, који сад живи у Америци, изјавио је да га је патријарх Вартоломеј примио с радошћу и посаветовао му стрпљење: „Рекао је да сачекамо, али да се припремимо за признање у будућности“.

И не морамо се даље бавити низом политичких изјава које је „архиепископ“ дао, како о председнику Белорусије Лукашенку, тако и о позивима на грађанску непослушност и субверзивну делатност. То, просто, иде једно с другим. И врло је... па, „хришћански“.

И то није све.

Последње, али не и мање битно – сетимо се само ситуације с Македонском Црквом ОА и чињенице да је она још увек непризната од осталих Помесних Цркава, иако је добила Томос о аутокефалности од мајке Цркве – СПЦ.

Новинска агенција Orthodoxia пренела је текст Митрополита сидирокастронског Макарија из маја 2025, који се тиче управо СПЦ и доделе Томоса:

„...Неотуђиво право Васељенске Патријаршије да проглашава делове своје канонске јурисдикције за аутокефалне или аутономне Цркве се индиректно, али јасно доводи у питање, при чему се заборавља да су проглашене аутокефалије, осим у случају Древних Патријархата и аутокефалне Кипарске Цркве, привременог карактера. И то зато што захтевају канонско потврђивање од стране Васељенског сабора.

Другим речима, Српска Црква дели нешто што, у крајњем случају, није њено – и што би, да је могла, требало да учини након толико година раскола и сукоба са ’Црквом из Скопља’.“

И тако даље... Тај текст митрополита Макарија захтева посебан текст. Колико само вреди иронија осуде словенских народа за некакав панславизам, док у продужетку велича панхеленизам?

Да ли је то можда она неједнакост о којој су изјавили архијереји Цариграда, о којој смо говорили раније у тексту?

Међутим, главно питање овде је: какви су то „заједнички интереси“ о којима црногорски председник има да разговара с патријархом Вартоломејем?

Да ли је, можда, реч о давању аутокефалности неканонској, непризнатој и накарадној парасинагоги, коју чине једнако неканонски и накарадни „архијереји“?

Која је, уз то, створена у време и с директном подршком државних криминалаца титоистичког режима, од стране „архијереја“, којима је фалио чак и обичан свештени чин, а затим и распопа ког је сам патријарх Вартоломеј екскомуницирао, пошто га је матична Црква – СПЦ рашчинила? Којег су расколници из Бугарске, исто тако непризнати од стране свих осталих Православних Цркава, „рукоположили“? Све то стоји у низу широко доступних извора.

Али, не заборавимо: та парасинагога ипак је на крају регистрована као верска организација, по (комунистичком) закону из 1977. Па се затим покушало и с њеним уписивањем у Устав Црне Горе. Чак се захтевало и одузимање имовине и светиња канонске СПЦ и њихово предавање парасинагоги ЦПЦ.

Тај сценарио смо тачно (негде) већ видели.

Али, тада је народ Црне Горе, чије су то светиње и Црква, рекао своје. И слава Богу на томе.

Ипак, то ни изблиза не делује као крај. Јер, како говори Свето писмо – „нема мира безбожницима, вели Господ“ (Ис. 48, 22).

Једно је, пак, очигледно. Ако рашчињени и екскомуницирани „архијереј“ не буде на челу тзв. ЦПЦ убудуће – ту су младе наде да га замене. У тој структури постоји још огранака (насталих "расколом" унутар саме ЦПЦ) и одговарајућих кадрова, чије су биографије, с правом треба рећи – контроверзне. Тако да можемо очекивати, исто тако с правом, и да не презају ни од чега.

Оно што је непојмљиво је став и самовоља једног канонског, хришћанског и православног патријарха – цариградског.

Али, како смо (негде) већ видели – ни то није никакав проблем. Шта је још један расколчић међу и тако посвађаним неканонским и самозваним „свештенством“ и „архијерејима“ једне парасинагоге?

Јер постоји већи и "свети" задатак: потребно је ослабити канонску Цркву и народ који се у њој моли. Увести смутњу, посвађати браћу, посвађати очи у глави. И онда, у том хаосу, ловити ситне, а и оне крупне користи.

Јер постоји једна велика истина откад постоји наш народ. Најлакше нас побеђује управо наша неслога.

И зато, за кога – или ради чега Цариградски патријарх ради то што ради? Шта жели да постигне? Вреди ли то уништених и изгубљених људских живота и – на крају крајева, мада и најбитније – изгубљених душа? И шта ће постићи болесно амбициозни патуљци било које нације, било ког звања и тежњи, који би себе да виде међу кнезовима по сваку цену?

Питања је много, а одговора недостаје. Само да не буде скупља дара него мера.

СПН је раније писао о расколничкој логици неканонског архијереја Думенка који је коментарисао Томос канонске СПЦ.

Pročitajte takođe