Данас је празник двојице великих туманских светитеља – преподобних Зосима и Јакова Туманског

Свети Зосим и Јаков Тумански Чудотворци. Фото: слободни извори

Свети Зосим Чудотворац Тумански

Свети Зосим био је преподобни отац, подвижник и чудотворац, вољени светитељ Србије, чији је живот и после векова дубоко усађен у народну свест источне Србије.

Иако о његовом животу нема сачуваних историјских докумената из средњег века, житије светог Зосима живи кроз предање, поклоничку традицију и, изнад свега, кроз непрекинуту веру у његово молитвено заступништво.

Преподобни Зосим је био један од бројних монаха-исихаста, познатих као Синаити, који су у 14. веку нашли уточиште у Србији кнеза Лазара, бежећи од исламске најезде, нашли уточиште у Србији.

Претпоставља се да је у нашу земљу дошао у пратњи светог Григорија Горњачког, настанивши се најпре у Горњачкој клисури. Жељан још већег унутрашњег мира, склонио се у дубоке шуме недалеко од данашњег Голупца, у пећину недалеко од данашњег манастира Туман.

Тамо је живео у строгом посту, молитви и потпуном повлачењу из света.

Најпознатије предање о св. Зосиму везано је за његову смрт. Према усменом предању које је записао учитељ Тодор Влајић и други хроничари у 19. веку, светог Зосима је несрећно ранио Милош Обилић, ловећи у близини.

Мислећи да је видео дивљу животињу, пустио је стрелу, а када је дошао до повређеног подвижника, схватио је шта се догодило. Према неким верзијама приче, покушао је да га пренесе у свој двор ради лечења, али је старац, изнемогао, изговорио последње речи: „Ту мани ме“ – остави ме овде. На том месту је и предао душу Господу.

Од тих речи, кажу, потиче и име самог манастира – Туман.

Смрт светитеља дубоко је потресла Милоша Обилића. У знак покајања, он подиже цркву на месту Зосимовог упокојења. Не успева да је доврши, јер добија позив кнеза Лазара да крене у судбоносну битку против Турака на Косову.

У том другом предању, речи „Ту мани задужбину“ поново се појављују – овог пута у кнежевом писму, к ојим га позива на Косово – што појачава симболику имена манастира.

Чудеса, култ светитеља и канонизација

Гроб светог Зосима, а касније и његове мошти, од самог почетка извор су исцељења и духовне утехе. Народ из целе источне Србије, и шире, вековима је долазио у Туман тражећи помоћ и молитвено посредовање овог светог пустињака.

Још у 19. веку, путописци и истраживачи попут Јоакима Вујића, Феликса Каница и Аћима Медовића сведочили су о снажној вери народа у исцелитељску силу светог Зосима. У народу се говорило „хајдемо светом Зосиму у Туман“, а верници су сваке недеље и празника долазили, клањали се његовом гробу и узносили молитве.

Званично, име светог Зосима Синаита унето је у диптих светих Српске Православне Цркве 1962, а његов празник обележава се 21. августа, на дан обретења његових моштију.

Данас манастир Туман, који је у новије време потпуно обновљен, постаје све веће духовно средиште, место поклоништва и молитве.

Велики број исцељења, сведочанстава о помоћи и благодати, која верници приписују светом Зосиму, наставља да се шири. Његов спомен живи кроз литургијско славље, али још више кроз унутрашњу, личну веру људи који му се обраћају у муци и нади.

Иако историчари још увек немају чврсте доказе о свим детаљима његовог живота, светитељска слава преподобног Зосима је неупитна. Његов пример тиховања, ненаметљивости, смирења и страдања претворио се у вековну инспирацију. У временима када људи све чешће траже мир и духовну снагу, манастир Туман и свети Зосим остају као трајни сведоци једне тишине која лечи - и тела и душу.

Преподобни Јаков Чудотворац Тумански

Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) био је скромни, смирени монах, изузетног образовања и равноапостолне ревности.

Рођен је 1894. у Кушићима близу Ивањице. Жељан науке и сазнања отишао је у Француску где је успешно студирао, стекао два доктората – на Сорбони из философије, и у Момпељеу, у области права. Затим је био дипломата Краљевине Југославије у Француској.

Тридесетих година, дошавши на одмор у родну Србију, у Врњачкој Бањи десио се за време сабора богомољачких братстава Србије. Био је потресен проповедима Владике Николаја, свештеника, чак и једног простог српског сељака. Надахнут благодаћу Божјом, напустио је службу и свет и дошао св. владики Николају да га прими за искушеника.

Прошао је сва послушања – од кухиње, до рибања тоалета. Иако доктор наука, ничег се није либио. Био је строг у подвижништву, јео врло мало, често отпатке с трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Није легао у постељу, већ се молитвнео одмарао и био необично ћутљив.

Пред Други светски рат био је уредник Хришћанског мисионара, а уочи рата и и током рата – ватрени проповедник вере Христове. Међу бројним даровима истицао се и прозорљивошћу. Предвидео је бомбардовања Београда и Жиче, као и друге догађаје.

У манастиру Љубостињи, где је живео за време рата, упамтили су га као великог подвижника.

Сачекала га је исповедничка и мученичка смрт од руку комуниста. У селу Раброву, фебруара 1946. претучен је до смрти.

По сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Туману, а мошти су му откривене 21. октобра 2014.

Нека би молитвама преподобних Зосима и Јакова Господ дао исцељење, мир и наду свима који им с вером прилазе!

СПН је раније писао о светом Преображењу Господњем.

Pročitajte takođe