Злочини без казне: живе ране на срцу Србије (1. део)

У сусрет овом, 636. Видовдану од Косовске битке (што је само једна од годишњица српске историје на Видовдан – иначе дан Светог мученика Кнеза Лазара и свих Светих српских мученика), поново се присећамо речи које се приписују Светом Симеону Мироточивом: 

А Косово и Метохија, осим што су наше срце и колевка, остају и дан данас огледало за све нас. Као што је говорио блаженопочивши наш патријарх Павле:

И наравно да наш вољени патријарх није мислио само на земљу, споменике, материјалну културу. Мислио је, пре свега, на људе, на децу, на нашу будућност. На све оно због чега данас живимо, и због чега смо кроз целу историју ишли на свесне жртве.

Само, да ли су жртве које последњих година и деценија подносимо и даље такве? Да ли их подносимо свесно или о њима одлучује неко други уместо нас?

I део: И би оно што бити не може, како смо наивно веровали

Повлачење (непобеђене) српске војске и полиције с подручја Косова и Метохије има сличности с том 1389. Војска је остала непоражена, али држава...

Спроведено је после потписивања Кумановског војно-техничког споразума, 9. јуна 1999. Дан касније, усвојена Резолуција 1244 ОУН.

Срби нису оставили своју територију. По међународном праву, Косово и Метохија и даље су остале територија Републике Србије.

Међутим, неке земље су – супротно међународном праву, Резолуцији 1244, сваком здравом разуму и савести – нешто касније признале криминално-злочиначки подухват терориста ОВК као тзв. државу „Косово“. Тим боље што је проглашење државности било и једнострано, и без референдума, и мимо међународног права.

Било је и не мало земаља које су то учиниле под притисцима.

Све последице тешко је и побројати. Данас, готово тридесет година касније, истраге непосредних и вапијућих последица – бројних отмица и убистава, нестанака – упркос свим доказима нису се помериле с места.

Истовремено, итекако стематски ради се на претварању свега српског у „опште“, „европско“ (сетимо се само немачког званичника који је изјавио да је „Косово срце Европе“) и „светско“.

„Срба никад није ни било на тим просторима“, хоће да нас увере неки албански квазиинтелектуалци с титулама универзитетских професора, док позивају на дизање у ваздух храмова СПЦ.

Тзв. „Косово“ свим силама жели се приказати као савремена држава, која поштује стандарде људских права, заштите мањина, поштовања њихових права, културног и духовног наслеђа тих мањина.

И све то, док званична статистика поводом Светског дана избеглица говори да је тзв. „Косово“ регион у који се најмање расељених вратило после рата – од свих послератних региона на свету. Мање од 2%. А прогони, протеривање и дискриминација Срба настављају се и данас с несмањеном јарошћу.

Подсетимо, кад су се повукле војска и полиција, с њима је јужну покрајину напустило око 360.000 грађана, углавном Срба. За њима су дошли не само терористи, већ и они који никад дотад нису били на Космету.

(крај првог дела; читајте други део)

Pročitajte takođe

Схиархимандрит Гаврило о прогону УПЦ: Верност УПЦ остаће у историји

Схиархимандрит Гаврило (Бунге) из Швајцарске говорио је о страдању УПЦ, црквеном расколу у Украјини и одговорности поглавара за продубљивање поделе.

Свјатогорска лавра у позадини припадника "Азова". Шта ово говори о убиству монаха УПЦ?

Сурово убиство монаха Варсануфија у Свето-Успенској Свјатогорској лаври у Украјини наставља да се расплиће, откривајући оне који су умешани у овај стравичан злочин.

"Убиство монаха у Свјатогорској лаври – поглед из Хрватске"

Марко Принц, некад католички свештеник, а данас верник СПЦ и једини хрватски блогер који се бави темама Православља, шаље поруку саучешћа браћи по вери у канонској УПЦ.

Шта се догодило у Свјатогорској лаври: сведочење преживелог

У Свјатогорској лаври убијен је монах Варсонофије, док су инок Григорије и избеглица Андреј Киријенко тешко рањени у нападу.

Пуцањ у главу монаха канонске Цркве у Украјини

Монах канонске УПЦ убијен је у Украјини. Злочин је почињен с посебном, нељудском окрутношћу. То је крвава мрља коју украјинске власти сад очигледно покушавају да прикрију.

Два туманска светитеља – две приче о подвигу и страдању

Српска Православна Црква 21. августа прославља чудотворце Зосима и Јакова, подвижнике чији су животи везани за манастир Туман.