Како маска прираста к лицу и шта од тога настаје

Људи, који су имали позитиван однос према Цркви, стављају маску гонитеља и више је не могу скинути. Фото: СПН

Невероватне метаморфозе

Гледајући непријатеље УПЦ и слушајући њихове све нечувеније изјаве, стиче се утисак да и сами већ верују у оно што говоре. Узмимо, на пример, најновије изјаве Јурија Черномореца, теолога ПЦУ, стручњака Државне службе за етнополитику, професора и доктора наука. У својој мржњи према УПЦ и њеним верницима, он је већ пао на ниво псовке.

„Пацијенти луднице и присталице тоталитарне секте – један. Пси и курве који су се распродали за орковске паре – два. Ја нисам држава. Не бих ја вама показао благост, курвнини синови“, написао је Ј. Черноморец у одговору на коментар игуманије Серафиме (Шевчик) да је УПЦ чврсто стоји у време прогона од стране власти.

И тај „богослов“ редовно позива на репресалије над представницима УПЦ. А пре неколико година, Черноморец је био веома религиозан верник УПЦ, редовно се причешћивао, писао докторску дисертацију о делима Светог Григорија Паламе и тако даље. Како је прешао од искрене вере до вероватно једнако искрене мржње према Цркви?

Још један пример. Актуелни председник Украјине Владимир Зеленски. Сви се сећају како је као комичар у „95. кварталу” исмевао верску политику Петра Порошенка. Сви се сећају како је у предизборној кампањи на већ озбиљнијем нивоу критиковао ту политику. Сви се сећају како се, поставши председник, састјао с Његовим Блаженством Онуфријем и обећавао да ће штитити права парохијана УПЦ. Како се састајао с прогоњеним заједницама УПЦ у Ровну и обећавао да ће се позабавити њиховим проблемима. А још је изјављивао да се неће мешати у сферу вере и да неће давати предност било којој конфесији. Сада каже да је УПЦ руски агент у Украјини, организовао је прави прогон УПЦ, донео закон о забрани и тако даље.

Још један пример. Градоначелник Черкаса, А. Бондаренко, који је прошао пут од посете митрополиту Онуфрију по благослов за учешће на изборима, до позивања на насилно заузимање катедрале УПЦ у Черкасима. Како се то дешава?

Порицање чињеница

Треба напоменути да су оптужбе УПЦ за припадност руском ФСБ-у, ширење руских наратива, колаборацију итд. – све је то ирационално у својој суштини. Бројне чињенице исцрпно доказују супротно.

Прво, УПЦ на нивоу хијерархије и руководећих органа изјавила је да се не слаже са ставом Руске Православне Цркве о рату, осудила је руску агресију и позвала своје вернике да бране Украјину. Друго, многи од тих верника заправо служе у Оружаним снагама Украјине и боре се за суверенитет. Свештенство се моли за украјинске војнике, обавља парастосе за погинуле, помаже рањеницима. Треће, УПЦ је организовала велику помоћ украјинским војницима, прикупљала средства за њихове потребе, помагала избеглицама и тако даље. Скоро свака парохија или манастир је урадио нешто да одбрани Украјину. Многи епископи и свештеници имају захвалнице команде Оружаних снага Украјине за пружену помоћ. Четврто, СБУ и друге агенције за спровођење закона од краја 2022. врше редовне претресе представника УПЦ, испитују их итд., али не могу да пруже ниједан убедљив доказ за своје оптужбе.

Током 2023, шеф СБУ Маљук изјавио је да је његово одељење отворило више од 60 кривичних предмета по оптужбама за свештенослужитеље УПЦ који се баве антиукрајинским активностима. Штавише, тада је у тим случајевима било само седим судских пресуда. А само у првих шест месеци потпуне инвазије Руске Федерације, покренуто је више од 650 случајева за издају државе од стране представника украјинских агенција за спровођење закона.

Зашто Ј. Черноморец не проклиње снаге безбедности, зашто их В. Зеленски не забрани одговарајућим законом? Јер у тим органима је било десет пута више издајника него у УПЦ. Где је ту логика? Нема логике. Али постоји психологија, и она каже следеће.

Самообмана, или маска на нивоу личности

На нивоу психологије личности дешава се да човек који зна истину (у нашем случају да УПЦ није „московска Црква“) одједном изјави супротно (стави маску). То је прва фаза у којој човек зна да говори неистину, али из неког разлога (заштита угледа, тежња за профитом, избегавање одговорности, итд.) почиње да је емитује.

Затим, у другој фази, у његовој психи настаје унутрашњи сукоб, несклад између онога што емитује друштву и објективних чињеница којих је свестан. Како је Жан-Пол Сартр написао у својој књизи „Биће и ништавило“: „Самообмана је када човек истовремено зна и не зна истину“. Аутор теорије когнитивне дисонанце, амерички психолог Леон Фестингер пише: „Када се чињенице и уверења не поклапају, особа доживљава тензију (дисонанцу) и настоји да је смањи мењајући или уверења, или перцепцију чињеница“. Дакле, човек се суочава са дилемом: да прихвати незгодну истину или да преферира згодну лаж.

Ако изабере друго, онда почиње трећа фаза. У његовој свести дешава се когнитивни процес у ком човек свесно или недсвесно искривљује стварност како би избегао тај унутрашњи сукоб. То јест, присиљава себе да верује не чињеницама, већ сопственим измишљотинама – које је произвео да би постигао своје циљеве, бави се самообманом. Он може у својојо свести и мењати значај чињеница. У нашем случају, да се надува значај тих шездесет кривичних предмета против представника УПЦ и, обрнуто, да се умање или уопште не уоче чињенице које сведоче о проукрајинском ставу УПЦ. У психологији се то назива "потискивање".

Четврта фаза: маска прираста к лицу. Лаж је уграђена у лични идентитет особе и она искрено почиње да верује у истинитост својих уверења – у овом случају, да су УПЦ заиста „сарадници“ и „агенти ФСБ“. Тако, потиснувши стварност у својој свести, остаје при својим уверењима. Амерички антрополог и психолог Ернест Бекер у својој књизи „Порицање смрти“ (Пулицерова награда) пише: „Ми не лажемо само друге; лажемо себе да бисмо живели са собом“.

Кад маска прирасте к лицу, човек не само да разрешава свој когнитивни конфликт у корист лажних измишљотина, што му психолошки олакшава живот, већ постаје и убедљивији за околину. Амерички психолог и социобиолог Роберт Триверс у својој књизи „Глупост глупака: Логика обмане и самообмане у људском животу“ пише: „Самообмана је еволуирала као средство обмане: обмањујемо себе како бисмо боље преварили друге.

Пета фаза. Ако се особа краткорочно психички и осећа боље, на дужи рок долази до катастрофалних промена у њеној личности, које у одређеном тренутку могу постати неповратне. Амерички психотерапеут, оснивач когнитивне психотерапије Арон Бек наводи: „Самообмана доприноси формирању негативне когнитивне тријаде: негативна перцепција себе, света и будућности“. Когнитивни конфликт не нестаје, он једноставно прелази у латентну (скривену) форму и наставља да уништава људску психу. Развијају се следећи симптоми:

·       изобличење сећања и стварности;

·       смањење критичности мишљења;

·       анксиозност и депресија;

·       развој заштитних психолошких механизама (репресија, пројекција, порицање).

У екстремним случајевима, то може довести до:

·       поремећаја личности;

·       параноје;

·       губитка додира са стварношћу (псеудодеменција, конфабулација).

Из овог стања могуће је изаћи, али то захтева значајан напор, дуготрајну психотерапију. И уз све то, успех је далеко од загарантованог.

Црква, међутим, нуди други метод, делотворнији и ефикаснији – покајање. То је једна од Црквених Тајни, у којој човеку не помаже психотерапеут, већ сам Бог, Творац свега што постоји. Али може бити теже доћи до покајања него до психотерапеута, иако с одлучношћу – нема ништа лакше.

Маска на политичком нивоу

Кад се човек самообмањује, то ствара проблеме њему и његовој непосредној околини. Када то ради политичар који утиче на судбине људи, негативне последице могу утицати на милионе људских судбина. Надевање маске на политичком нивоу има своје особености. Политичар који се бави самообманом пролази кроз исте фазе, али с додатним нијансама.

У првој фази, почињући да емитује свесну лаж друштву, политичари покушавају да испуне очекивања друштвене групе на коју се ослањају, покушавајући да придобију њихове симпатије. Штавише, те групе се могу мењати и, сходно томе, мења се и маска. Под сталним притиском одређених очекивања, политичари почињу да говоре што се тој групи допада, мада и сами схватају да то није тачно. Циљеви којима теже су једноставни: остати на власти или учврстити је. Стога они у почетку свесно лажу да би манипулисали масама и створили о себи жељену слику.

Друга фаза се обично дешава веома брзо. Избор између истине и маске прави се моментално. Улози у политичкој игри су превелики. Избор истине често резултира губитком моћи, утицаја, материјалних добара, а понекад и слободе и самог живота.

У трећој фази политичари почињу да се убеђују у оправданост својих лажи. У психологији се то назива „рационализација лажи“. Користе се следећи аргументи:

·       та лаж је неопходна за добро земље и народа;

·       немам избора, другачије не може бити;

·       непријатељ је пред вратима;

·       спасавам земљу од катастрофе.

Ту се појављује још једна особеност која није карактеристична за ниво личности. То се зове "колективна потврда" (групно мишљење). Пошто се политичар окружује људима из друштвене групе на коју се ослања, ти људи почињу да стварају „виртуелну реалност“ око њега. Настаје ефекат који се назива „соба огледала“, када политичар око себе види само одраз сопствених уверења. Саветници и пратња му не говоре истину, или умањују њен значај и на сваки могући начин појачавају његове заблуде и искривљену перцепцију стварности.

Почиње пета фаза. Политичари губе и саму способност да виде истину, јер је то превише опасно за њихов его (самосвест) и њихову моћ. Они постају таоци сопствених лажи, искрено верујући у њих. Чак и када су суочени са непобитним чињеницама, они и даље тврдоглаво бране своја лажна уверења, јер не могу ни другима ни себи да признају своје заблуде, слабости и неспособност. Штавише, политичари у „соби са огледалом” брзо развијају уверење у сопствену непогрешивост, па чак и месијанизам.

Истовремено, лаж, маска, постаје део не само личног идентитета политичара, већ и националног идентитета. То се зове „увођење (интројекција) идеологије“. Њена суштина је у томе да човек прихвата идеолошке ставове спољашње средине (друштва, државе и сл.) као своја лична уверења, а да у почетку не схвата своје спољашње порекло. То је посебно уочљиво на примеру прогона УПЦ. Политичари, а за њима и медији и ЛЈМ (лидери јавног мњења) пројектовали су сопствену самообману у наше друштво. А сада видимо како људи који су раније имали позитиван или неутралан став према Цркви почињу да је мрзе, подржавају њену забрану, оправдавају безакоње и суровост према верницима. Притом се не замарају ни основном провером чињеница, ни критичком анализом наметаних наратива.

Масе, по правилу, лако подлежу таквој сугестији, јер их то ослобађа потребе да сами бирају и преузимају одговорност за свој избор. Као што је немачки социолог, филозоф, социјални психолог и психоаналитичар Ерик Фром написао у свом делу „Бекство од слободе”: „Масовни човек више воли самообману ако га она ослобађа анксиозности и избора“.

Све то често доводи до катастрофа националних размера, па и већих. Погледајте историју човечанства и видећете довољно таквих примера. Најупечатљивији су били средином 20. века.

Маска на верском нивоу

Ако је лаж, која се прво препознаје, а затим постаје „истина“ за човека и прираста к његовом лицу, уперена против Бога и Његове Цркве, последице су још разорније. То се дешава зато што почињу да делују не само психолошки механизми и обрасци, већ и духовни. Прогон Цркве се увек окретао против прогонитеља и доносио несрећу оним народима и државама који су се тиме бавили. „Не дајте се завести: Бог се не да ружити: шта човек посеје, то ће и пожњети...“ (Гал. 6, 7).

Хајде да отворимо Јеванђеље и погледамо како се тамо описује развој самообмане и њене последице.

Религиозне вође израелског народа, фарисеји, јасно су видели да је Исус из Назарета све проповедао у строгом складу са књигама Старог завета. Видели су велика чуда која је Он чинио.

Видели су Га како отвара очи слепом рођеном (Јован, гл. 9), васкрсава Лазара, који је био мртав већ четири дана, а чији је леш већ смрдео и трулио (Јован, гл. 11), и чини многа друга чуда која нико пре Њега није учинио. Фарисеји су добро знали да је пред њима Човек који је дошао од Бога. Јеванђелист Јован о томе директно пише: „А бијаше човјек међу фарисејима, по имену Никодим, кнез јудејски. Он дође Исусу ноћу и рече му: Рави, знамо да си учитељ од Бога дошао; јер нико не може ова знамења творити која ти твориш ако није Бог с њим. (Јован 3:1-2).

Истичемо тај детаљ: Никодим не каже „ја знам“, него „ми знамо“, односно фарисеји и јеврејски владари. Фарисеји и књижевници су били одлични познаваоци Светог писма Старог завета, истраживали су свако слово у њему, и савршено су видели да су се сва пророчанства о Христу испунила у Исусу из Назарета.

Али фарисеји нису хтели да признају Исуса као Месију, јер су се плашили да ће изгубити власт, а плашили су се и да не избије побуна коју ће Римљани сурово угушити.“Онда првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион, и говораху: Шта да радимо? Овај човјек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће повјеровати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године бјеше првосвештеник, рече им: Ви не знате ништа; Нити помишљате да је за нас боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умријети за народ; И не само за народ, него и да расијану дјецу Божију сабере у једно. Од тога, дакле, дана договорише се да га убију“ (Јован 11:47–53).

Сам когнитивни сукоб који је горе споменут настао је у умовима фарисеја. С једне стране, видели су чуда и познавали пророчанства, али с друге, нису хтели да се растану од своје моћи и привилегија.

Сам Христос им је указао на постојање таквог унутрашњег сукоба, двојности и несклада између изјава фарисеја и чињеница и Светог писма. „Ако ја свједочим сам за себе, свједочанство моје није истинито.  Други је који свједочи за мене; и знам да је истинито свједочанство којим свједочи за мене.  Ви сте послали к Јовану, и он је посвједочио за истину. А ја не примам свједочанство од човјека, него ово говорим да се ви спасете. Он бјеше свјетиљка која гораше и свијетљаше; а ви хтједосте мало времена да се радујете свјетлости његовој. Али ја имам свједочанство веће од Јованова; јер дјела која ми даде Отац да их свршим, ова дјела која ја чиним свједоче за мене да ме је Отац послао. И Отац који ме посла он је и посвједочио за мене. Нити сте глас његов икада чули, ни лице његово видјели. И ријеч његову немате да обитава у вама; зато што ви не вјерујете Ономе кога Он посла. Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мени“ (Јован 5:31-39).

И тако фарисеји и јеврејске вође не само да сами доносе избор, описан у трећој фази „прирастања маске“, већ га и преносе народу. И сад маса људи која је пошла за Христом и признала Га као Месију, за само неколико дана захтева Исусову смрт, и то под утицајем фарисејске пропаганде: „А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: Шта да чиним са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне! Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне!“ (Матеј 27:20–23).

Да су људи озбиљно размишљали о Пилатовом питању: „Које је зло учинио овај човек?“ видели би да Христос није учинио ни једно зло дело ни једну рђаву реч рекао. Али они су више волели да о томе једноставно не размишљају, да затварају очи пред незгодном истином. Маска је расла на њиховим лицима, почели су искрено да верују у лажи, упркос чињеници да им је истина била пред очима, и у том уверењу су полудели.

„А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу!“

Шта се касније догодило са јеврејским народом, сви добро знају: брутално уништење Јерусалима и истребљење његових становника од стране трупа будућег цара Тита 70. године, расељавање јеврејског народа на скоро двехиљаде година и све остало.

Поговор

Шта можемо учинити да избегнемо самообману, личну или масовну психозу? С научног становишта, треба непристрасно сагледати чињенице, анализирати и критиковати изјаве које покушавају да вам наметну, а не да се плашите истине, ма колико она била незгодна и неповољна.

Са духовне тачке гледишта, свака стварност је позната у светлу Јеванђеља. Читајући Свето писмо, усвајајући његово светоотачко схватање, можемо видети и чињенице и исправно их оценити. Без тога смо беспомоћни пред пропагандом и самообманом. Само слеђење Христовог учења може нас спасити од катастрофалне деградације личности, када маска прираста к лицу.

Pročitajte takođe