Мисли наглас: примитивизам и шовинизам и даље су живи, здрави и опасни на Балкану

Надбискуп геноцида и оно што је благосиљао: по подацима више извора (нпр. Међународне комисије за истину о Јасеновцу), чак 1400 католичких свештеника, фратара и часних сестара директно су учествовали у најкрвавијим убиствима Срба у Другом светском рату.

На насловној страни "Хрватског тједника" од 24. априла 2025. је слика папе Фрање слеђа, у одласку. Она је потписана текстом "Збогом Папи, није вредан ниједне хрватске сузе јер је више волео злочиначку Српску Православну Цркву него хрватске католике и Степинца.“

Тако је редакција овог „јединог истинског хрватског тједника“, како га назива сам уредник Ивица Маријачић на свом ФБ профилу, решила да се поздрави с поглаваром Римокатоличке Цркве, који је преминуо 21. априла 2025.

Наравно, папу Фрању оптужују за то што је упорно одбијао да дозволи коначан, четврти корак канонизације Алојзија Степинца, који тренутно има статус „блаженог“.

Степинц је уз истакнуте усташке „делатнике“  и масовне убице, стао раме уз раме као усташки злочинац у време НДХ. Био је одговоран – како се и сам хвалио пред папом – за покрштавање више од 240.000 Срба и завршио констатацијом да је својим деловањем између два рата, а поготово усмеравајући делатност „Католичке акције“, припремио „жетву српске народне њиве“ (извор: „Степинац и Католичка акција“ др Николе Жутића, највећег ауторитета за питање откривања идентитета Срба католика у Хрватској).

То, наравно, није његово једино (не)дело за време НДХ. „Покрштене“ Србе (нису „прекрштени“, јер католици православне нису гледали као хришћане, већ као отпаднике) ни то касније није спасило од онога што је у историјској науци добило посебан назив – „србицид“.

Степинац је учествовао - организовао, позивао и правдао масовна убиства и генерално, благосиљао католичко свештенство које је директно учествовало у њима. Сва та имена и факти познати су и непобитно документовани.

Маријачић у свом проусташком „Хрватском тједнику“ и на Фејсбуку злочинце назива жртвама, а жртве злочинцима. Класична замена теза уз лажно „ћудоређе (морал)“ – у шта се свако може уверити најпростијом претрагом на интернету.

„Господину“ Маријачићу изгледа не недостаје личних (не)дела, мада су несумњиво, силом прилика, немерљива у односу на недела оних које сматра својим националним херојима.

Ограничићемо се само простим спомињањем једне од пресуда за његове професионалне „домете“ током ових последњих неколико година његове каријере.

На сличан начин како је окарактерисао жртве и злочинце у Другом светском рату, окарактерисао је и нарушио законом загарантовану приватност 15-годишње жртве групног силовања и иживљавања у Хрватској. Чак се усудио да каже да се тај злочин није ни десио.

За то је осуђен на казну затвора. Истина, та казна је затим преиначена у условну, али то ничим не умањује гнусност његовог поступка.

И то није једини сумњив пример код овог присталице Степинцове „светости“.

Горњи део насловне стране доноси још једну провокацију: „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Титових месара!“

Према писању „Политике“, текст наводи још и Јазовку, Худу јаму, Тезно и 1600 других стратишта из Другог светског рата, за које се тврди како су дело руку „Титових месара“.

За „господина“ Маријачића то је можда и новост, али комунисти су то радили са многобројним местима злочина нациста и колаборациониста по завршетку рата. Преузимајући контролу над крвавим нацистичким и нарочито усташким стратиштима – било логорима, било јамама и масовним гробницама – неке људе су ослобађали, а неке затварали. Само у Београду таквих логора било је неколико. Старо сајмиште и Јајинци су најпознатији.

Пошто с великом дозом уверености можемо претпоставити да он то не (жели да) зна – јер се не уклапа у наратив који на свом ФБ профилу „врти као покварена плоча“, можда вреди напоменути за оне који имају уши да то чују.

Међу првим, најбројнијим и најнемилосрдније мученим и убијаним жртвама комуниста били су управо свештеници, монаси и верници СПЦ. Без икаквог суда допуштана су њихова најстрашнија мучења, сакаћења и убиства у тим логорима, али и изван њих.

Музеј жртава геноцида у Београду одличан је извор (и не једини) за све оне који имају интелектуалну храброст да сазнају истину.

Али, и то је, како изгледа, „предалек хитац“ за оно што „господин“ Маријачић пропагира својим читаоцима, који исто тако интелектуално нити су храбри, нити добацују тако далеко. Као ни бројни квазиинтелектуалци проусташке оријентације пре њега.

СПН прати и осветљава и друге покушаје историјског ревизионизма и глорификације геноцида и злочинаца.

Pročitajte takođe