Муслимани испратили комшију Србина: Хуманост изнад свих подела
Узеир Субашић, један од комшија покојног Милана. Фото: скриншот ЈТ видеа Алена Авдића
Наша прича одиграла се у селу Раштелици у општини 15 км од Хаџића у Босни и Херцеговини. Тамо је некада живео велики број Срба, који су силом прилика и политичких договора, крајем прошлог рата, 1995. били принуђени да напусте своја вековна огњишта.
У Раштелици је остао само један старији Србин, Милан, који је живео сам, без породице. Волео је комшилук, и комшилук њега, а када је преминуо, његове комшије муслиманске вероисповести одлучиле су да му организују сахрану по православним обичајима, јер није имао никог блиског да се побрине за његов последњи испраћај.
Тај чин, који је брзо постао вирусан на друштвеним мрежама, многима је био подсетник на заједништво и солидарност које су некада биле карактеристичне за ово поднебље.
Комшијска помоћ у најтежем тренутку
Преминули Србин, како наводе мештани, годинама је живео у скромним условима и без ближе породице. Међутим, комшије муслимани никада га нису заборавили – често су му помагали, доносили храну и бринули се о њему када му је било потребно.
Када је дошао тренутак његовог последњег испраћаја, нису желели да остане неукопан, па су заједничким снагама организовали сахрану по православним обичајима, позвали свештеника и обавили све што је било потребно, поштујући његову веру и традицију.
На снимку који је објављен на друштвеним мрежама види се група мештана који са дубоким поштовањем и достојанством испраћају свог преминулог комшију.
„Ово су вредности које не смемо заборавити. Нема разлике међу нама када је у питању доброта и људскост. Данас смо испратили нашег комшију онако како би то урадила његова породица, да је имао некога,“ рекао је један од учесника сахране.
Порука која остаје
Овај пример подсећа на оно што су наши преци практиковали вековима – поштовање туђе вере, обичаја и достојанства. Иако су ратови и поделе оставили траг, овакви примери доказују да међуљудски односи могу и морају опстати упркос свему.
Многи који су видели овај видео истакли су да би овакве примере требало чешће виђати у јавности, јер показују праву суштину саживота и комшијске љубави, без обзира на националност и веру.
Pročitajte takođe
Светиње Санкт Петербурга очима једног Србина
Јуна 2025. године пријатељ српске редакције СПН-а боравио је у северној престоници Руске Федерације – Санкт Петербургу. Током свог боравка посетио је велики број светиња овог чаробног града.
Три живота – један завет: на вечној стражи на Зејтинлику
Ђорђе је недуго пред крај живота успео да добије српски пасош. Испунила му се и друга жеља: био је сахрањен на Зејтинлику, где је цео живот „'одио међ јунацима“, примао наше ходочаснике.
Упознавање са српским наслеђем у Санкт Петербургу
Неке ситуације у животу се једноставно десе и поклопе како никада нисмо могли ни да замислимо нити да се надамо. Једно је сигурно у животу случајности не постоје.
Пећка кандила
Песма „Пећка кандила“ Жељка С. Самарџића Панонца својеврстан је споменик спеван у данашње време, који је још једна изванредна сублимација народних нада и вере која нас је држала кроз векове.
"Песма Светом кнезу Лазару" владике Николаја Велимировића
Представљамо вам још једну изванредно дубоку песму за коју је стихове написао свети владика Николај Велимировић – то је „Песма светом кнезу Лазару“.
Песма о Видовдану
Представљамо вам „Песму о Видовдану“ песника, богослова и свештеника с Косова и Метохије, Милутина Попадића.